Piše: Vladimir Arsenić/e-novine
Priznajem, grešan sam. Odavno već ne posećujem prodavnice ploča kojih čas ima a čas ne u gradu u kojem živim. Internet je kriv za to, torenti, blogovi, peer-to-peer programi raznih vrsta, ipak to nije opravdanje. Na neki način, sudbina prodavnica ploča, muzičkih prodavnica, slična je sudbinama knjižara koje se i samo otvaraju i zatvaraju s nekom neobjašnjivom pravilnošću; valjda ljudi, nošeni talasom neopravdanog optimizma, kreću u sulude poslovne poduhvate i onda shvataju da su previše zagrizli. U skladu sa tim slična je, ili će biti, sudbina knjige i ploče/CD-a ili ma kog nosača zvuka koji može da pohrani album, i jedno i drugo će u nekoj za sada neodređenoj, ali izvesnoj budućnosti zameniti neka vrsta digitalizovanog i naručivog zapisa koji se neće posedovati fizički, nego će se „skidati“ s neta. Uostalom, sa muzikom je to već prilično uobičajeno. Postoji još i sličnost pri konzumaciji književnosti i muzike: i jedno i drugo traži usamljenost i posvećenje, te se posvećenici jednog ili drugog ili i jednog i drugog često posmatraju kao frikovi, kao ljudi koji zalud troše vreme, zgubidani, lezilebovići. Međutim, sve dok postoji i najmanja potreba za tim da se ostvari komunikacija sa muzikom i kroz muziku, prodavnice ploča će postojati, makar i u najudaljenijoj galaksiji, u najskrovitijem kutku svemira, kao u priči „Glazba ubija“ Siniše Bizovića.
Povodom 16. aprila – Svetskog dana prodavnica ploča - pojavila se jedna izuzetna knjiga priča simboličnog naziva Record stories – priče iz prodavaonice ploča (Aquarius music shop, 2011). Ova kompilacija koja sadrži best of the best sa konkursa za priču koji je tim povodom raspisan, kao i jedanaest veličanstvenih, A reprezentaciju čije su članice/članovi u svom životu ili bili blisko vezani sa prodavnicom ploča ili su prosto zaljubljenici koji svoje vreme i svoj novac vole da troše na, običnom svetu nerazumljiv način. I sve ove priče su, makar u meni, pobudile neku neobjašnjivu čežnju za mladošću, za nekom vrstom nevinosti i naivnosti kada me je najviše na svetu zanimalo da nabavim ploču Bauhausa uživo Press eject and give me the tape jer je tamo nezaboravna „Rose garden funeral of sores“, koju, je li, danas mogu da za pet minuta skinem sa Interneta.
Jasno je da na ovoj kompilaciji nisu sve priče odlične, ali nose onu vrstu radosti koju osećate kada čitate dobar strip, Alan Ford ili neku avanturu Korta Maltezea. Među autorima ipak se ističu raspisane ruke poput Nikolaidisa, Karanovića, Mime Simić ili Ivane Sajko. Doprinos Samuela (Srđana) Sachera je veoma zanimljiv jer se radi o primarno poetskom tekstu koji na zadivljujući način sumira sve ono što se dešavalo od devedesetih naovamo, a opet odgovara na temu na intiman način. Tu je svakako i završni tekst vrhunskog znalca Viktora Žmegača koji nudi drugačiji uvid u muziku od onog koji je dominantan u knjizi. Razumljivo je da je prodavnica ploča deo onog buma koji je Evropu zadesio od šezdesetih naovamo, a kod nas se doselio tek osamdesetih i devedesetih i očekivano je da su najbrojniji autori oni koji su živeli tu vrstu popularne kulture. Ipak, ono što najviše fascinira jeste odnos između muzike i teksta. Naime, autori su bili zamoljeni da naprave svoju top listu koja se nalazi ispred priča/priloga koje su poslali i kada gledate te liste gotovo da možete da budete sigurni šta ćete unutra naći. Naravno, ne govorim o tematici, ali o atmosferi priče, o njenom ritmu, o, hajde tako da kažemo, tonalitetu teksta možete gotovo sve da saznate već prema izboru muzike koju su autori napravili.
Tematske kompilacije su nešto što se sve češće objavljuje i moram da priznam da nisam oduševljen takvim pristupom književnosti jer je to vrsta komercijalizacije koja nije uvek potrebna. Ipak, u slučaju Record stories postoji ozbiljan i opravdan povod – prodavnica ploča. Pitanje je kako ih sačuvati, kako im pomoći i kako ih osnažiti pred naletom lako dostupne piraterije? Ova knjiga je definitivno jedan od legitimnih i simpatičnih pokušaja da se podigne borbeni moral u ljudima i da se prodavnica ploča stavi na ono mesto u kulturi koje joj s pravom pripada. Ona jeste bila i ostala mesto na kojem se stiče gotovo najvažnije vannastavno znanje u životu, ono pravo koje se ne zaboravlja, iako je moguće da i to znanje bude instrumentalizovano i podređeno opštoj obeznanjenosti, kao u gorkoironičnoj priči Andreja Nikolaidisa „Bio je strašan tip“.
Tom Vejts o prodavnicama ploča kaže: „Ljudi koji tamo rade su profesori“. Oni ne uče samo muziku, već ljubav i samopouzdanje, nenadoknadivo znanje koje se najbolje predaje dok iza vas iz zvučnika grmi neka opasna melodija, kao već pomenuta Kejlova pesma, u izvođenju Pitera Marfija i drugara 24. februara 1982. godine u dvorani Old Vik u Londonu.
Нема коментара:
Постави коментар