Beogradska rok scena je tokom osamdesetih godina bila jedna od najjačih na Balkanu. Međutim, i danas ima dosta klubova i neosporno kvalitetnih bendova, ali rok nije ni blizu stare slave. Za to zaslugu imaju i ratne devedesete, neki novi muzički pravci, ali i, čini se, mnogo manja zainteresovanost beogradskih sastava da privuku širu publiku
Dušan Milićević, Jelena Škara
Rok scena u prestonici osamdesetih bila je veoma bogata. Tih godina nastali su ili stekli slavu neki beogradski čuveni sastavi poput Partibrejkersa, Električnog orgazma, Ekatarine velike, Idola, Discipline kičme, Šarla akrobate...
– Gradski rok život vrteo se, pre svega, u četvorouglu „Akademija“, „Dadov“, Dom
omladine i Studentski kulturni centar. Svaki dan su se održavale svirke u ova četiri muzička centra i ljudi su dolazili čak i ako ne znaju ko svira. Bilo je po principu – biće super ekipa, a od sastava koji nastupaju svideće ti se bar jedan – seća se Petar Janjatović, muzički novinar i kritičar.Stvari sada, kako kaže Janjatović, stoje drugačije i samo bendovi kao što su Čorba, Bajaga ili Van Gog mogu da okupe veću publiku.
– Ima i sastava koji se praktično dokazuju 20 godina, recimo Disciplina i Kanda Kodža i Nebojša, pa možda čak Darkvud Dab i Deca loših muzičara. Danas, praktično, samo dva kluba gaje duh osamdesetih: „Living rum“ u SKC-u i „Šipražje“ u Golsvordijevoj ulici. Ipak, ima dosta mladih sastava. Na prošlogodišnjem muzičkom festivalu u Puli, gde je učestvovalo više od 250 bendova, među prvih osam bili su Repetitor, Tusilago, Sajsi i Široko iz Beograda, tako da ne stoji priča da nema dovoljno kvaliteta. Dobri bendovi, međutim, nemaju perspektivu, jer više ne postoje ozbiljne rok novine, scena se preselila na radio i internet, a bendova nema na najjačem mediju, televiziji – kaže Petar Janjatović.
Nekad smo imali „Beorock“
Janjatovićevo mišljenje ne deli u potpunosti drugi ugledni rok kritičar Predrag–Peca Popović. On smatra da je osnovni razlog manje popularnosti rok muzike nedovoljna angažovanost bendova.
– Ranije su bendovi sami jurili prostor za svirke, stvarali su ih. Išli su od mesta do mesta i pitali da li tamo može da se nastupa. Otvarali su mesta po mesnim zajednicama, školama, domovima omladine, mesta kao što je „Dadov“, koji sigurno nije odmah bio namenjen za svirke – kaže Popović.
Grupe koje sad mogu da privuku ljude na svoju svirku ne nastupaju dovoljno često i nema više „unikatnih ličnosti“ kao što su svojevremeno bili Cane iz Brejkersa, Vlada Divljan iz Idola, Gile iz Orgazama ili Milan Mladenović iz EKV, smatra Popović.
– Uz to, nema dovoljno festivala na kojima bi mogli da sviraju manje poznati bendovi. Ranije se išlo postepeno, od garaže i komšiluka, preko manjih do većih klubova. Ako bend zaista vredi, čak do stadiona. Ali bendovi su tada mogli da se probiju i na festivalima. Postojao je „Beorock“, festival na Kalemegdanu, u Skenderbegovoj je bila sala za 2.000 ljudi. Glavnom gradu je neophodan jedan veliki rok fest, gde bi nastupali mladi bendovi. Recimo, Električni orgazam sam prvi put čuo na tadašnjoj Palilulskoj olimpijadi kulture, i to sasvim slučajno – kaže Popović.
Jedinu svetlu tačku predstavlja opština Savski venac, koja je organizovala takmičenje mladih bendova, i to što Prva beogradska gimnazija ima svoj klub za svirke.
Stide se nastupa izvan svog kruga
Toma Grujić, muzički urednik Radija B92, kaže da bendovi sami sebe ne neki način sputavaju.
– Kao da se stide nastupa van svojih krugova. Svi su se hermetički zatvorili u neki andergraund. Oduševe 150 ljudi i zadovolje se time. Kvalitet postoji, ali grupe moraju da se potrude da prošire sv
oju publiku, da je naprave. Ako nešto radiš, tome se i posveti. Neka se odluče – da li im je to profesija ili hobi. Ne mogu samo da se žale kako im je teško. Nikom na početku nije bilo lako, niti je imao novca kao sad Goran Bregović – kaže Grujić.Međutim, „olakšavajuća okolnost“ za ove današnje u poređenju sa bendovima osamdesetih je što su, kaže Grujić, mladi drugačije odrastali u „božanstvenim“ osamdesetim, a drugačije u kriznim i ratnim vremenima.
– Nije isto ako ste sa 12 godina slušali „Devojko mala“ ili o utokama i drogi. Osamdesete su bile mirnije i bendovi su imali mnogo blaži pristup, dok su devedesetih krenuli agresivnije. S druge strane, pojavilo se dosta muzičkih žanrova, koji su uzeli deo publike – zaključuje Toma Grujić.
Na kraju, kritičar Petar Janjatović preporučuje neke gradske bendove koji vrede, ali za njih ne znamo iz svih navedenih razloga: Repetitor zvuči sjajno uživo i imaju neku posebnu pank energiju, a Blokaut drži odlične koncerte, i to više puta godišnje. Simpatična je i Lira vega sa veoma specifičnim načinom pevanja.
Idoli - nekadzvezde, danas na vlasti
Mnogi članovi nekadašnjih beogradskih rok sastava su danas u drugim profesijama. Tako su se Srđan Šaper i Nebojša Krstić iz Idola otisnuli u politiku. Šaper je član predsedništva DS, dok je Krstić savetnik predsednika Borisa Tadića. Glumac Igor Pervić je nekad bio član grupe Duh Nibor (obrnuto od Robin Hud), a Srđan Žika Todorović svirao je bubnjeve u čuvenom EKV-u.
Nova srpska rokenrol scena
„Nova srpska scena“ je edicija kojom produkcijska kuća „Digimedia“, u saradnji sa izdavačkom kućom „Odličan Hrčak“ predstavlja nove domaće bendove koji su svoju afirmaciju doživeli kroz rubriku Scena veb magazina „Popboks“
U ovoj ediciji je grupa Nežni Dalibor iz Vranja objavila album „Sredstva i veštine“, beogradski sastav Petrol objavio je izdanje „Nezgodno vreme opasni dani“, bend Repetitor iz Beograda svoj prvenac „Sve što vidim je prvi put“ i novosadski sastav Slaptrap album „Mlad i perspektivan“.
