Lider Električnog orgazma sakupio je na jednom mestu muziku koju je komponovao za film i tv, a tu su i njegove verzije pesama iz opusa The Velvet Underground Nebojša Marić
PopBoks
Što zbog poslovičnog nemara, što zbog takođe poslovično nepovoljnih društvenih okolnosti, domaća rock muzika nikada nije uspela da uspostavi diskografski kontinuitet, tako da ni danas u prodavnicama ne možete naći najveći deo produkcije 90-ih kako biste osvežili pamćenje (a o starijim izdanjima, da i ne govorimo).
Zbog toga ne treba da čudi činjenica da osvetljavanje određenog interesovanja nekog autora (instrumentali, filmska muzika...), što je na Zapadu pretočeno u poseban žanr, doskora nije bilo na dnevnom redu kod domaćih izdavača.
Album Muzika za film, TV i muzej lidera Električnog Orgazma Srđana Gojkovića Gileta je dobro osmišljen, dizajniran i uređen presek, koji se najvećim delom sastoji od muzike koju je Gile komponovao za filmove Kako je propao rokenrol i Crni bombarder (računajući i seriju). Ovo izdanje, međutim, ne o(p)staje samo na pukom slaganju materijala koji je šira publika, usled popularnosti pomenutih filmova, već čula.
Dva standarda The Velvet Undergrounda – Run, run, run i Heroin – izvedena u zagrebačkoj Tvornici 2001. godine povodom izložbe Andyja Warhola, kao i pesma Svet je samo barka koja plovi, koja je iskorišćena za novu inkarnaciju serije Pozorište u kući, prvi put se pojavljuju na ovom izdanju, i logično predstavljaju najzanimljivije trenutke.
I dok na Run, run, run nedostaje još slobode u svirci, naročito u delovima kada bend treba da improvizuje, Heroin odlično hvata duh njujorških rock ikona. Menjanje tempa je u njoj spontano, dovoljno „nespretno“ a istovremeno dovoljno ubedljivo izvedeno, dok Giletov glas bez padova iznosi čuvenu naraciju.
Tema Svet je samo barka koja plovi ima sa opusom Velvet Undergrounda jednu važnu zajedničku osobinu – njena lepota leži u opčinjujućoj jednostavnosti koju donose tri akorda. Pri tome gudači diskretno boje temu, a aranžman na gitari u refrenu priziva u sećanje američki folk, psihodeliju, kao i stil Georgea Harrisona.
Pesme iz pomenuta dva filma potcrtavaju Giletovu rockersku stranu, pri čemu treba imati u vidu da je iz ove perspektive još očiglednije da Crni bombarder predstavlja njegovo suočavanje sa temom šta (ni)je doneo 9. mart jednoj generaciji (u apokaliptičnoj hippie himni Seks, droga, nasilje i strah Giletu pomažu Cane i Milan Mladenović).
Međutim, album će zadovoljiti i one kojima nije do velikih tema. Pesma Hajde hajde devojko se neskriveno oslanja na čuveni patern nedavno preminulog Boa Diddleyja, i pokazuje da srpski rock može ubedljivo da progovori na jeziku seksualnih nagona i bez posezanja za vulgarnostima.
Iako ne nudi mnogo do sada neobjavljenih snimaka, Muzika za film, TV i muzej sasvim dobro funkcioniše na dve osnovne ravni – pokazuje Giletovu autorsku raznovrsnost i predstavlja zanimljiv način da se skrene pažnja publike pred najavljeni novi album Električnog Orgazma. Takođe, ne manje bitno, mogla bi da bude podsticaj za neke naredne slične izdavačke poduhvate.
Нема коментара:
Постави коментар