06.04.2013.

Zoran Kostić Cane (Partibrejkers): Srećan čovek ne piše pesme

Najave koncerata ponekada čitaocima mogu djelovati šablonski. Ali, ne kada su u pitanju Partibrejkersi i njihov frontmen - neponovljivi Zoran Kostić Cane, čovjek široke duše, filozofske misli i autentičnog rokenrol izričaja 
Izvor: Dnevni Avaz

Frekvencije ludila

Kada sam Vas pozvala da dogovorimo intervju, u toku je bila proba. O čemu je riječ?
- Snimili smo pet novih stvari. Po delovima snimamo novu ploču. Obavićemo 12-13 stvari ako bude sve OK. Kvalitetnih pesama toliko imamo. Ploča će se zvati "Sirotinjsko carstvo".
Kada ćete objaviti tu ploču?
- Najesen stiže, pločo moja.

Zašto "Sirotinjsko carstvo"?
- Pa, vidiš u kakvom vremenu živimo. I moralna beda, i materijalna beda, i duhovna... Ljudi su opljačkali ovo vreme, a onda im vreme to vraća, pljačka njih. Čovek misli da je gospodar situacije. Nije. Ako je loš prema prirodi, priroda je loša prema njemu. Ako izda vreme, onda ga vreme izda. Pregazi ga. Ako nešto ne neguješ, to izgubiš. Ako ne pokloniš nešto iz sebe, zaboraviš da si to imao. Evo, danas je 4. april, a kao da je neki februar. Ja ne znam, ustvari, kakvo je vreme u vašoj kotlini.
Grozno.
- Tako je kako je. Vidiš da se sve poremetilo. Vidiš da su i behari otpali od zime.

Neki će pjesnici reći da je današnjica, uprkos svemu, inspirativna za pisanje.
- Jadna je ta inspiracija. Nije sve samo melanhonija. OK, srećan čovek ne piše pesme, on uživa u sreći. Srećnim pesmama ljudi ne veruju. Teško da će čovek poverovati u tuđu sreću. Ipak, on tuđom nesrećom smanjuje svoju. Uvek ima inspiracije, nadahnuća... Vidiš kako je celi svet poludio, stalna je neka frka, lančane reakcije, frekvencije ludila, razmnožavanje svih loših momenata koje bi ti da uopšte ne postoje ako je moguće. Ali, to je samo zbog čovekovog besa. Čovek je od svog besa izazvao ljutnju nebesa. Hoću da kažem, čovek upropasti sve, a sve mu je dato na uživanje. Ali, ne zna. Životinja nauči. Kad pas, mačka ili bilo koja životinja jednom nauči, ona pamti. Čovek ne može ništa da nauči, ni na tuđim ni na svojim greškama. Uvek pravi iste greške. Ubija iz zadovoljstva.

Iza Partibrejkersa je 31 godina. Mnogo, čini se. Kako to izgleda iz Vaše perspektive?
- Uporedo i živiš. Celog života to radiš. Kao roditelji što su radili negde pa na kraju dobiju neki sat koji im se pokvari. Ili ga uopšte ne koriste nego ga drže u nekoj plaketi i pokazuju deci ili unucima. Oni se igraju s tim i pokvare. To je tako. Ne treba se opterećivati, mogu još 15 godina, valjda.

Grozna tehnologija

Hoćete li u Sarajevu svirati neku novu numeru?
- Moguće je. Ali, ako sviraš nove pesme, ova grozna tehnologija to snimi pa se pusti na internet. I onda ne postoji taj faktor iznenađenja. Zbog te vulgarne tehnologije, tajne više ne postoje. Iščekivanje, nada i sve to... sve je u indiskreciji, sve je otkriveno. Sve je postalo nekako banalno. Nada i strepnja, nebo i zemlja... USB, Facebook...
Eto ti narode pa ti radi šta hoćeš, šta misliš da je dobro s tim. To je za tebe, kao i za mene.


Bosanke su divne

Hoće li biti vremena da prije ili poslije koncerta obiđete Sarajevo ili samo svirka i kombi?
- Krenemo i stignemo na granicu. Dešava nam se da tu provedemo po sat. Sposobnost ili nesposobnost službenika, birokratije. Onda dođemo u Sarajevo. Već je 6 sati, imamo tonsku probu. Onda trčimo da se odmorimo, jer ti si sve vreme zgrčenih mišića. Zgrčenih mišića prelaziš put. Ovo nije loše, ovo kao neki stih.
E, onda, u 11 sati poluizmožden moraš opet dati jednu uverljivu predstavu. Po ko zna koji put. Stvari koje sviraš 30 godina, trebaš s tolikom uverljivošću predstaviti publici kao prvi put. Onda odlaziš na spavanje. Sutra Jovo nanovo. Ali, oseti se duh kada se uđe u grad. Ne postoji mesto u Sarajevu na kome nisam svirao. Mi smo u Sarajevu od 1983. Tu smo drugovi i drugarice i sve to.
Divne su Bosanke. Želim pozdraviti ženski deo publike.


Kad grad ima 6. april

Svirate večeras, tačno 21 godinu od kada su Partibrejkersi održali poslednji koncert u bh. prijestonici uoči opsade grada i početka rata, dan uoči Dana Sarajeva. Ima neke simbolike.
- Tako je ispalo. Mi smo svirali 4. i 5. aprila 1992. u "Kolibi" i 6. aprila je ispala frka. Teško je kada grad ima 6. april. Znaš, 6. aprila 1941. je srušen i Beograd. Ma, sve je simbolika. Sve što si stariji, imaš više jubileja i simbolike. To ti je onaj kusur što ti život ispostavlja pa onda misliš da više uzima nego što daje. Treba uživati. Kad čovek gubi život, počne i vazduh da ljubi. Malo ga ima i dragocen mu je. Kad gubi nešto, više to ceni.

Нема коментара: