13.02.2012.

Žika Jelić (YU grupa): Preživeo sam udar struje, požar i sudar

Tog 5. oktobra 1996. vozio sam iz Kraljeva za Beograd samo da bih uzeo odelo za Dragog, Peru i mene jer sutradan je trebalo da nam uruče Oktobarsku nagradu grada Kraljeva za celokupan doprinos rokenrolu
Autor: Simonida Milojković/Blic

Želeo sam da u toj prilici uredno i lepo izgledamo i nije me mrzelo da samo zbog garderobe krenem na put do Beograda i nazad. U blizini Lazarevca kroz kišu ugledam kamion sa prikolicom koji se poprečio i skroz zatvorio kolovoz i sa jedne i sa druge strane. U trenutku nisam znao kud, gde, kako i šta da uradim i udarim pravo u tu kamionsku prikolicu. U svoj toj nesreći imao sam sreću što sam potrefio baš u veliki točak jer da sam se zavukao negde pod prikolicu danas vam ne bih ovo pričao.
Zahvalan sam Bogu, a to je bila i prva reč koju sam čuo kada sam došao svesti. Dok su me vatrogasci vadili iz smrskanog automobila, kraj mene je bio čovek iz Hitne pomoći u Lazarevcu kog zovu Crnogorac i rekao mi je: “Jao, pa ti si živ! Pa tebe je Bog pogledao! Smiri se, spasavamo ti život”. Ta, njegovim ustima izgovorena reč „Bog“ urezala mi se duboko u svest. Jer kad pomislim na tu strašnu saobraćajnu nesreću i čudo da sam ostao živ, nemam kome da pripišem osim onome koga nazivamo Bog. Od tada nijednog 5. oktobra ne vozim. Na taj dan odem u crkvu, upalim sveću za sve koje volim i trudim se da taj svoj drugi rođendan što mirnije provedem. Prvi rođendan je - kako piše i na mom Fejsbuku - 7. 12. 1942. godine - priča Žika Jelić iz YU grupe u ispovesti za “Blic”.

Drugi svetski rat

Rodio sam se u Šumaricama kraj Kragujevca u punom jeku Drugog svetskog rata. Pamtim oslobađanja od okupatora. A sećam se i narodne vlasti; nekih ljudi u uniformama koji su dolazili u naše selo i pretresali nam kuće i štale. Određenu količinu namirnica bili smo obavezni da im predamo. Milom ili silom.

Vaške i siromaštvo

Sa četiri, pet i šest godina bio sam prilično vašljiv. Vaške su tada bile normalna pojava ne samo kod dece, već i kod odraslih. Svakodnevna, nezaboravna tortura bilo je češljanje gustim češljom kom nijedna vaška nije mogla da promakne. Ali, bivao je to kratkoročan spas - već sutradan bi se ponovo nakupile. Znao sam da smo siromašni po tome što kada bi mi se pilo mleko ili jeo sir, baka je morala da ode u komšiluk da zamoli one koji imaju kravu da daju detetu malo mleka.

Prvi radio

Već smo se preselili u Beograd. Otac je kao avio-mehaničar u „Jatu“ povremeno odlazio u inostranstvo na obuku za nove tipove aviona. Iz Holandije je doneo radio-aparat, koji je u to vreme bio prava pravcata retkost. Meni i mojoj braći nije bilo dozvoljeno ni da ga upalimo, a kamoli da pokrećemo skalu koja je bila prilično komplikovana sa nekim uvezanim koncima pomoću kojih se pokretala i tražila stanice. Jednom sam malo jače pomerio i pokidao. Otac je bio veoma nervozan i ljut. Iako sam imao samo šest godina, dobro se sećam kazne. Nisam dobio batine, već me je otac jednostavno isterao iz kuće. Ali bilo je lepo vreme, pa se nisam nasekirao. U dvorištu je postojao napušteni svinjac, te sam odlučio tu da prespavam. Međutim, buve su sa svih strana skočile na mene, pa sam odatle izleteo glavom bez obzira. Pogledao sam prema kući, video da su vrata odškrinuta. Ušunjao sam se, legao u svoj krevet, prespavao, a sutradan smo se svi pravili da se ništa nije desilo.

Rokenrol

Tih godina: ‘56, ‘57. polako počinje da prodire muzika sa Zapada. Neka američka zabavna ili popularna muzika. Zahvaljujući mom komšiji iz susednog paviljona koji je bio tapetar - dakle redak privatni preduzetnik u to vreme - pa je imao mogućnosti da sinu Bati i ćerki Leli donosi najpopularnije ploče tog vremena, i ja sam slušao Elvisa Prislija, Litl Ričarda, Fets Domina...

Loš đak


Bio sam loš đak jer sam išao u srednju saobraćajnu, školu koju nisam voleo, ali me je tata naterao da je upišem. Uveliko sam se bavio sportom i želeo da pohađam srednju fiskulturnu, pa DIF i da budem profesor fiskulture. Otac je smatrao da to nije za mene i da treba da se bavim nečim, po njemu, mnogo vrednijim. U drugoj godini, pred polugodište, pitao me je: “Da li ti možeš bar jednom da prođeš razred ili polugodište bez slabih ocena? Ajde, šta tražiš zauzvrat?”. Rekao sam: „Gitaru“. Zapeo sam, učio, bio vrlo dobar i dobio akustičnu gitaru. Moja braća i ja nismo je ispuštali iz ruku. Samouki smo bili, kupovali neke priručnike: stavi prst na ovu žicu u ovom polju... aha, to je znači D-dur... (smeh) Ali imali smo neverovatnu volju i želju da sviramo.

Električna gitara

Te ‘61. godine otac odlazi na specijalizaciju u Švajcarsku, a sa ušteđevinom koju je doneo odande odvodi majku u Rim da malo prođu i vide sveta. U to vreme se retko izlazilo iz zemlje, uglavnom samo povlašćeni i strogo proveravani. I tako su oni u jednom izlogu videli električne gitare svesni da je to njihovim sinovima najprioritetniji san. Umesto da se lepo provedu i potroše taj novac tamo - a kasnije sam saznao da otac nije hteo da kupi sebi ni preko potrebno novo odelo - sve do zadnje pare su dali za dve električne gitare marke “eko” i malo pojačalo od 50 vati. Kada su mi doneli gitaru, doživeo sam takav šok da sam zanemeo, ni reč nisam umeo da izgovorim, samo sam skliznuo niz visoko poliran ormar od orahovine i seo na pod. Od tog trenutka ‘61. godine Dragi i ja počinjemo da sviramo ozbiljno, ne razmišljajući šta će nam doneti budućnost i šta će se desiti. Prvi profesionalni angažman bio je u Zemunskom omladinskom klubu “Crna mačka”. Brzo smo skupili novac i vratili roditeljima sumu koju su dali za naše električne gitare. Bili smo veoma ponosni zbog toga. I mi i naši roditelji.

YU grupa

Ime YU grupa dala nam je publika na svirci 1970. godine, 29. novembra na Dan republike. Ne znam da li su se sudbina grupe i sudbina države čije ime nosimo nekada prožimale, ali znam da te zemlje više nema, a grupa i dalje postoji, kao poslednje iz tog vremena što i danas u svom nazivu ima YU. To YU u imenu uvek smo ponosno nosili jer je Jugoslavija 70-ih godina, ne samo u Evropi već i u svetskim razmerama, mnogo značila. Kada se država raspala, bilo je pitanja: “A šta ćete sada vi? Kako ćete se zvati”. Nije dolazilo u obzir da nešto menjamo. To ime će ostati do kraja, dok god mi budemo sposobni da sviramo.


„Harli dejvidson”

Brat Dragi i ja smo oduvek voleli motore. Sedamdesetih godina sam saznao da je izvestan kontingent “harlija dejvidsona” stigao u Jugoslaviju kao pomoć američke vlade. Počeo sam da se interesujem gde su oni i kome su dodeljeni. Putujući sa “YU grupom” od mesta do mesta, razmenjujući priče sa bajkerima, ušao sam im u trag, pronašao i kupio “harlija”, svog vršnjaka iz 1942. godine koji je u tom trenutku svima osim meni izgledao kao gomila gvožđa koju sam sređivao punih šest meseci. Mnogo sam zavoleo taj motor. Ali u jednom trenutku zbog neke svoje materijalne situacije bio sam prinuđen da ga prodam. Tog „harlija“, svog vršnjaka, tretirao sam kao živo biće, kao člana porodice ili dobrog prijatelja. Strašno sam propatio što sam ga otuđio i to me je proganjalo. Imao sam osećaj kao da sam izdao prijatelja. Kao da nisam otuđio motor, već neko živo biće koje ima svoje emocije. Sva sreća, pa sam imao još jednog “harlija” iz 1942. koji je bio u katastrofalnom stanju, ali sam ga pre nekoliko godina restaurirao i sada ga vozim.

Brat Dragi

Dragi je moj brat, saborac i kolega. Idealan je brat, idealan drugar i prijatelj. Nikada se nismo posvađali. Doduše, tukli smo se kao mali, ali to je bilo normalno, sva deca se tuku. Nas trojica sinova, troje muške dece, morali smo da znamo ko je vođa tog čopora. U to vreme je mnogo značilo što sam od srednjeg brata stariji dve godine, a od Dragog pet, pa sam se kao najjači nametnuo kao vođa. (smeh)

Brak

U braku sam bio malo duže od 16 godina. Nisam razmišljao o ženidbi sve do onog trenutka kada sam sreo tu devojku i osetio da mogu s njom da živim i imam porodicu. To se desilo ‘73. godine i iz tog braka imam dve odrasle ćerke Anu i Tamaru. One su završile baletsku školu, ali silom prilika ne bave se svojim zanimanjem. Žive u za mene dalekoj Španiji, u Barseloni, i kažu da im je tamo lepo.

Tresla me struja

Mnogo puta sam mogao da izgubim glavu. Baš, baš mnogo puta. Sećam se, ‘61. tresla me je struja u klubu “Crna mačka”. Počeo sam da motam kabl pre nego što sam pojačalo isključio iz zida, spojio sam plus i minus i počeo da se tresem. Ispuštao sam čudne krike, a Dragi kaže da me je struja toliko jako tresla da sam počeo leđima da se penjem uza zid. Munjevito je reagovao, isključio utikač i spasao me.

Goreo sam u požaru
Kombi sa kompletnom opremom izgoreo nam je ‘81. godine. A ja sam bio u njemu. Da ne širim priču, benzin mi je bio isprskao nogu, pa kad se vatra proširila od motora, plamen mi je obuhvatio nogu. Imao sam strašnu povredu. Od kolena do prstiju ostao sam bez kože. Nakon toga punih šest godina nismo svirali. Po povratku snimili smo ploču na kojoj je bila pesma “Od zlata jabuka”. Zahvaljujući toj pesmi i našoj originalnosti - jer ništa slično se nije pojavilo u međuvremenu - mesto na rok sceni kao da nam je bilo rezervisano i samo smo nastavili tamo gde smo bili stali.

Jeziva saobraćajna nesreća


Nakon jezive saobraćajne nesreće kod Lazarevca 5. oktobra 2006. godine, bio sam potpuno nepokretan puna dva meseca. Nisam mogao da se pomirim sa stanjem u kojem se nalazim. Znao sam da moram da se iščupam iz toga. Lečenje, zarastanje, rehabilitacija, fizioterapeuti, banjsko lečenje i moja ogromna želja da se vratim u normalu. I uspeo sam, jedino sam malo organičen s levom nogom. Sve ostalo funkcioniše bez ikakvih problema i eto me i dan-danas živ sam i zdrav.

Koncerti u Sava centru


Žika i Dragi Jelić, osnivači “YU grupe”, najdugovečnijeg rok benda na Balkanu koji ove godine puni čak 42 godine, predstavljaju pionire jugoslovenskog rokenrola. Mnogi od njihovih hitova ušli su u antologiju, a publiku će provesti kroz rok vremeplov na koncertima u Sava centru 19. i 20. aprila.

Нема коментара: