The Black Keys: Kalorična pašteta iz ševroleta

Autor ovog teksta priznaje da o američkim automobilima ne zna mnogo, ali je u jedno sasvim siguran: na omotu novog albuma grupe The Black Keys ne nalazi se legendarni „ševrolet el kamino“, već nekakva kombi-krntija nepoznatog proizvođača. U to se svako može uveriti pretragom slika na internetu, ali isti medij ne pruža relevantan odgovor na pitanje zašto jedan energični, visokooktanski rok album „krasi“ slika izraubovanog transportnog vozila koje bi, recimo, bilo i savršen rekvizit u „Domu za vešanje 2“ ili, danas još potrebnijem, nastavku klasika „Ko to tamo peva“
Autor: Aleksandar Grbović/Danas

Gitarista/pevač Den Aurbak i bubnjar/producent Patrik Karni nisu ni potvrdili, ni demantovali verziju fanova da je na slici vozilo kojim su njih dvojica pre desetak godina krstarili američkom provincijom, u nameri da se uživo predstave publici i steknu ime (zlobnici bi rekli i da demantuju da su imitacija daleko slavnijeg gitarsko-bubnjarskog dua The White Stripes). Isti fanovi, verovatno inspirisani stvaralaštvom Dena Brauna, svojski su se trudili i da rastumače šifru imena albuma, jer „El Camino“ na španskom znači put (mada se može prevesti i kao „način“), pa se (po fanovima) ovde radi o rebusu u kojem ševi iz sedamdesetih sigurno nije tačno rešenje jer, je li, nema nikakav dublji, „filozofski“ smisao.
Međutim, šta god da su Aurbak i Karni želeli da postignu „enigmatičnim“ imenom i slikom na omotu, mnogo je važnija činjenica da su The Black Keys u međuvremenu postali trio (istina, ne i zvanično) i da se pored svih jedanaest novih pesama na mestima predviđenim za imena autora nalazi i ime producenta Brajana Bartona, člana dua Gnarls Barkley. Pažljivo preslušavanje nepunih 40 minuta muzike na „El Caminu“ otkriva da je Barton (alijas Danger Mouse) dosta uticao na Aurbaka i Karnija, pa se sedmi studijski album značajno razlikuje od prethodnika, uključujući i Gremijima nagrađen „Brothers“ iz 2010. Na radost obožavalaca, skoro sve razlike možemo proglasiti pozitivnim i dobrodošlim, naročito zbog činjenice da bend nije ni pokušao ono što su mnogi od njega očekivali: da osvoji prostor nastao definitivnim razlazom (eks) supružnika Vajt početkom februara ove godine.

Neki nedavni potezi su, ipak, sugerisali da The Black Keys i dalje (nesvesno?) oponašaju The White Stripes. To se, pre svega, odnosi na prošlogodišnje preseljenje benda iz rodnog Ohaja u Nešvil, u kome se i Džek Vajt skrasio nešto ranije. Zato su i odluku da nove pesme objave samo godinu dana nakon izlaska najuspešnijeg albuma u karijeri („Brothers“) kritičari tumačili željom dvojca da što pre zasedne na upražnjeni presto „bass-less“ muzike, zaboravljajući da je izuzetno uspešan singl „Tighten Up“ iz 2010. godine imao i bas liniju i klavijature u pozadini, te modernu produkciju za koju je bio zaslužan - Barton, naravno. Tek je pojavljivanje neodoljivo zaraznog fanki singla „Lonely Boy“ u oktobru nagovestilo koje su prave namere benda: preispitivanje sopstvenih korena (koji, kako vidimo, sežu i do pedesetih godina prošlog veka) i pisanje pesama koje imaju mnogo toga zajedničkog sa stvaralaštvom grupa The Clash, T. Rex i Led Zeppelin, pa i Queens Of The Stone Age (sjajna „Run Right Back“) i The Hives (još bolja „Money Maker“), a malo toga sa sad već nepostojećim The White Stripes.

Pored pomenutih melodija koje čine udarni trio „El Camina“ i ostale pesme (u velikoj većini) imaju sve zaštitne znake muzike „zlatnih“ sedamdesetih: slajd i fuzirane gitare, vokale propuštene kroz talk-box pedale, Hammond orgulje, handclaps uređaje i (na momente) halucinogenu liriku. Tu su i karakteristične promene ritma kao u npr. „Little Black Submarines“ koja svojim sporim, akustičnim uvodom asocira na „Stairway To Heaven“, da bi nakon dva minuta eksplodirala u energični Zeppelin bluz (mada Aurbak tvrdi da je pesma omaž Black Sabbath). „Stop Stop“ i „Nova Baby“ su, nasuprot ostalima, inspirisane R’n’B Motaun klasicima iz pedesetih, zavodljivi bugi „Sister“ donosi zvuk Stonsa iz osamdesetih, dok „Mind Eraser“ demonstrira kako bi zvučala (nažalost nikad ostvarena) saradnja Kita Ričardsa i Marka Bolana. Svaka pesma na albumu je komponovana i pažljivo producirana sa namerom da bude deo jednog vrlo preciznog muzičkog vremeplova, ali i da svojom energijom publiku na budućim koncertima neprekidno drži na „visokom naponu“ (ne treba zaboraviti da The Black Keys u proseku sviraju samo oko sat vremena). S obzirom da je se u visoku kaloričnost „El Camina“ moguće uveriti i u kućnim uslovima, zaključak je da su Aurbak, Karni i Barton u svom naumu u potpunosti uspeli, pa na komentare nekih kritičara da je album običan pastiš, možemo reagovati kontrapitanjima: a koja je to hrana pogodnija od paštete kad ste na putu za koji ne znate ni kuda vas vodi ni koliko će trajati? Zar biste u ovom kombiju sa omota očekivali da nađete kavijar?

The Black Keys su, bez sumnje, pronašli pravi el camino, a vama je, valjda, jasno šta neizostavno morate dodati svom novogodišnjem jelovniku. Bon appetit!

Ocena: 8/10