Recenzija: EUFORIA - 2 (Automatic)

Prema najavama izdavača, novi album beogradskog trija donosi "svojevrsni glas generacije beogradske omladine u srednjim dvadesetim"
Nebojša Marić/PopBoks

Kako ne bi pomislio da je zalutao, odnosno da je u pitanju disk nekog drugog benda, slušalac bi, pre nego što pusti drugi album Euforije, najpre trebalo da zaboravi sve po čemu je ovaj beogradski trio do sada bio poznat. Crveni omot sa srcem kroz koje je probodena kost i pesme sa tinejdžerskom tematikom, ponekad šarmantne a ponekad nespretne ili samo naivne, ovde su ustupile mesto grmljavini i besu.
U tom smislu Nisu oni i Alicante predstavljaju osnovu nove orijentacije Euforije. One su napisane iz ugla mladog čoveka koji je izgubio snagu za borbu za bolji život u sredini sa izopačenim sistemom vrednosti. Ukratko, bezopasna pitalica sa debija: „Šta je to čime nas lažu, mažu?“ pretvorila se ovde u provalu gorčine koja se smešta blizu potpunog očaja („Neće se promeniti ništa ovde“) sa samosvešću ("Moram krenuti od sebe").
U celini gledano, međutim, ovaj album pati od nedostatka upečatljivih i efektnih muzičkih rešenja koja bi taj bes podržala i dodatno ga osnažila. Iako je ostatak albuma agresivniji u odnosu na debi, sa zvukom utemeljenim u melodičnom krilu hard corea, izgleda kao da upravo ta osvojena koherentnost vezuje ruke kreativnim snagama benda.
Zbog žanrovskog usmerenja se rifovi u pesmama međusobno gotovo ne razlikuju, pošto nijedan od njih ni na koji način nije istaknut, a isto važi i za prelaze u pesmama. To za posledicu ima niz slabih refrena, koji najčešće ne postižu željeni emotivni učinak kod slušaoca (npr. Disko ili Čovek koji nam je potreban). Izuzetak ovde predstavlja samo zapaljiv komad Nisomnija.
Euforija je, dakle, snimila ujednačen album, čime je primarni cilj postignut – nakon njega slika grupe čiji stil se kreće u širokom rasponu od novog talasa, preko Nirvane i Weezera, pa do Blink 182, biće potpuno izmenjena.
S druge strane, ovde nećete naći priče inspirisane duhovitim ili bizarnim situacijama iz tinejdžerske svakodnevice, poput Sve o njoj ili Bakuta sa debija. Zbog svega toga, drugi album Euforije deluje kao celina s puno problematičnih delova.
Drugim rečima, iako je ovde srce na mestu, oseća se manjak onog ne manje važnog – dobrih pesama.