Asim Sarvan (S Vremena Na Vreme): “Nismo se nikad kačili na mejnstrim” (video)

Iako dugo nije bio aktivan, Asim Sarvan uz Ljubu Ninkovića ima najrecentniju diskografiju od svih članova grupe S Vremena Na Vreme. U susret povratničom koncertu(16.5. 2013) grupe na Kolarcu, porazgovarali smo sa Asimom koji je poslednjih godina bio van medijske pažnje
Autori: Branimir Lokner i Dragiša Radulović/TMM

- Moram da kažem da sam malo zatečen, ali ne sasvim, pošto sam poslednjih sedam-osam godina, recimo, proveo dosta vremena u manastiru, i naučio sam da gledam na sve iz jedne malo drugačije perspektive. Svejedno, bez obzira na to, jesam se malo udaljio od ovog načina života i ovakvih nastupa, ali sam se s druge strane obradovao što sam se ponovo našao sa svojim drugarima posle dugo godina, rekao je Asim upitan kako on posmatra okupljanje grupe S Vremena Na Vreme.
Veći deo grupe, odnosno Ljuba, Miki i Koki novembra 2011. pod imenom Svremenaši nastupili su zajedno sa hrvatskim veteranima, sastavom Drugi Način. Asim se priseća poslednjeg okupljanja S Vremena Na Vreme u punom sastavu, čiji je i on bio deo, i radosno najavljuje ono što su pripremili za nastup.

- Poslednji reunion smo imali 2007. godine u Ateljeu. Prosto, to je bilo toliko davno da se jedva sećam te svirke. U svakom slučaju, vrlo sam, kako da kažem, raspoložen s obzirom da smo na ovim probama pred koncert napravili malo drugačije varijante pesama od pre, i akcenat stavili na vokale. Pošto smo pripremili koncert na Kolarcu, i to u fazonu kao kad smo počinjali pre četrdeset godina, tako da pravimo jedan novi krug i dorađujemo možda neke stvari koje u ono vreme nismo stigli ili nismo umeli. Kako god, ustvari, sad mi te pesme zvuče nekako zaokrugljeno i izuzetno snažno zvuče. Tako da, mogu reći da sam dobro raspoložen.


S vremena na vreme su osnovani 1972. godine, ali su pesme imale svoj put koji se proteže do današnjih dana i kojim koračaju i nove generacije, što i sam Asim ističe.

- Naše pesme se slušaju iz generacije u generaciju. Dakle, svaka generacija to prima, imaju neki predanjski karakter, jer idu i slušaju se veoma kod mlađe generacije, to sam proverio, na mnogo načina, odnosno imao sam priliku da se uverim da vrlo mladi, recimo srednjoškolci, čak i osnovci slušaju te pesme i nemam nešto utisak da je to nešto bilo zapostavljeno. Znaš kako, postoji povremeno neki talas neke napetosti kada se publika uželi da nas čuje. I onda to nas verovatno izbaci na površinu, tj. sastavi nas i mi onda izađemo da se ponovo podsetimo tih stvari. Pesme S vremena na vreme imaju kontinuitet, to je ono što određuje kvalitet, s obzirom da mi nemamo stotine albuma, niti smo snimali svake godine kao što to mnogi rade, već smo uglavnom gledali da svaka pesma zasluži da se nađe na ploči. Mišljenja sam da je to pravi način i da zato te pesme žive. Zato kažem da ne postoji rupa, iako smo mi gledano ovako vremenski kad sračunam, ukupno bili zajedno svega trinaest godina. Znači, dvadeset sedam godina smo bili razdvojeni, tako da je i to jedan podatak koji može da posvedoči stabilnost onoga što radimo.

Uvek se postavlja pitanje i postoji zrno sumnje da je sve moglo biti drugačije, da se moglo više uraditi. Asim ipak to posmatra drugačije: “Mi se nismo nikad kačili na mejnstrim, bar se meni tako čini. Na neki način smo uvek bili svoji, nismo upadali u neke šablone, nismo zavisili ni od koga, zavisili smo samo od onoga što radimo. Prema tome, sve je jasno.

Osim boravka u manastiru, Asimova okupacija poslednjih godina bilo je delovanje na polju duhovne ostavštine, i pokrenuo je, predvodio i učestvovao u niz projekata vezanih za duhovnu i tradicionalnu ostavštinu između kojih on stavlja znak jednakosti.

- Tradicionalna pesma ne može bez crkve, bez duhovnog, i uvek su tesno povezani. Devedesetih godina započeo je talas podsećanja na korene i tradicionalne pesme, pre svega. Sećate se onih akcija koje su organizovali iz manastira Đurđevi stupovi u Rasu. Na tim koncertima su učestvovali mnogi naši umetnici, sportisti, kulturne i javne ličnosti, i to je bio taj neki prvi talas gde smo se svi i pomalo i podsećali i ponovo učili neke stvari, i otkrivali naravno. Mnogi od nas su tu bili. Možda bih izdvojio Svetlanu Spasić, koja je stvarno izuzetna u tom pogledu. Recimo, i Trkulja je isto neko ko je proslavio nasu tradicijsku svest i radi na neki svoj način. To je sad prošlo, uglavnom taj vrh talasa, onaj glavni, je prošao ali su neki ljudi ostali u tome i nastavili da tragaju dalje.

Kada govori o planovima Asim se oseća pomalo nelagodno, jer pripada onim ljudima koji ne vole da planiraju, već kako sam kaže “čekam da me zatekne“.

- Nikad ništa ne planiram, uglavnom čekam da me zatekne ono što me zatekne – mozda ono što treba, možda što ne treba, ja to onda nekako razgledam pa vidim šta ću i kako. Uglavnom, kad je u pitanju bend, tu ne razmišljam previše, to ide samo od sebe. A što se tiče neke solo karijere ja nemam tu nekih planova niti je posmatram na taj način. Ja sam čovek koji voli da se bavi kreativnim radom, eto to je to, prosto toliko. Radujem se takvom radu, pogotovo kad su u pitanju neki duhovni projekti. Poslednje što sam radio je video projekat “Molitve na jezeru”, u kome su učestvovali i brojni glumci. Radio sam muziku van svih onih principa profesionalizma, pomoću štapa i kanapa a ispalo je kao da smo imali ne znam kakav tretman. Sad čekam nešto novo.