Bojan Brukner (Hashish Club): "Nemir me čini produktivnim"

Hashish Club je bio tajno društvo francuskih umetnika s kraja 18. veka. Članovi tog kluba su bili Bodler, Viktor Igo, Balzak i mnogi drugi. Odatle je potekla naša ideja. Iz te tajne sobe gde bi se ti nemirni mozgovi okupili. Ko zna šta je iz te sobe izlazilo?
Autor: Rizingerium team

Beogradski elektro industrial duo Hashish Club izdao je nedavno svoj drugi album "Firework in progress". Bojan Brukner i Stefan Simić, okosnica Hashish Club-a, sarađivali su i ranije kao hip hop crossover bend Belgrade ghetto. O geto prošlosti, vatrometu koji nam nastaje pred očima i još o mnogo čemu popričali smo sa Bojanom Bruknerom frontmenom Hashish Club-a.

# Inicijalna kapisla za Hashish Club?
- Kao i uvek, muzika. Nedostajala mi je. Ni sam nisam znao koliko, sve dok nisam otišao u studio da pomognem jednom  drugaru oko snimanja. Proveo sam tamo tri sata i to je bilo dovoljno. Nedugo nakon toga pozvao sam Stefana i vratio se u taj isti studio sa njim. Sledećeg trenutka pravili smo nove pesme. Posle smo otišli u kafanu i tako je zvanično nastao Hashish Club.
  
# 90-tih ste bili u hip-hop sastavu Belgrade ghetto, zašto kraj prvog i kako početak drugog.
- Belgrade Ghetto se raspao 2001. godine kada smo Stefan i ja odlučili da odemo iz zemlje. Svako je otišao na svoju stranu, malo se tražio tamo, a onda se ponovo našao u Srbiji. Tada smo pokušali da napravimo nastavak te priče, ali jednostavno nije išlo. Belgrade Ghetto je bio zatvoren krug. Ono što tada nismo znali je da ćemo uskoro započeti novi krug. Trebalo je samo da prođe neko vreme.


# Bend se zove Hashish club. Koliko je to danas „društveno prihvatljivo“, koliko Vas definiše sam naziv, a koliko sputava.
- Naziv je prepreka u svakom smislu. Od opreznih medija koji čak ne smeju ni da izgovore naše ime u programu, do razumljivih predrasuda kod ljudi koji tek čuju za nas. Svako očekuje da mi pevamo o travi i duvanju. Ono što ljudi, u većini slučajeva, ne znaju je da je Hashish Club bio tajno društvo francuskih umetnika s kraja 18. veka. Članovi tog kluba su bili Bodler, Viktor Igo, Balzak i mnogi drugi. Odatle je potekla naša ideja. Iz te tajne sobe gde bi se ti nemirni mozgovi okupili. Ko zna šta je iz te sobe izlazilo? E pa mi smo odlučili da kroz naš rad okupimo nemirne mozgove sadašnjice kako bi saznali odgovor na to pitanje.

# Zašto industrial kao žanr, i ko su bili ti neki uticaji koji su Vas poveli tim putem?
- Ja slušam dosta šarenu muziku i ne vezujem se za žanrove, ali s vremena na vreme desi mi se da otkrijem neki bend ili umetnika koji mi zaista zapali dušu. To je bio period kada sam se nakon tri godine vratio u zemlju. Bio sam poprilično izgubljen u svakom smislu. A onda sam dobio album "Fragile" od Nine Inch Nails-a. I odjednom sam bio ponovo kod kuće. Bilo je dovoljno tvrdo i ludo, mekano i tužno, i toliko iskreno da sam mogao sve svoje emocije da proživim sa tim albumom. I to je naravno ostavilo pečat. Ali mislim da Hashish Club ne pravi čist industrial. Mnogo je toga tu. Stefan komponuje ne vodeći mnogo računa o pravilima i žanrovima. Industrial je samo baza.

# Fireworks in progress, novi album 6 pesama, 6 različitih poruka. Pet potpisujete kao tekstopisac, šta je to što pokreće reči?
- Zapravo potpisujem četiri. Jednu je pesmu napisala Suzana Sumrah, muzičar i frontwoman benda Halftones, a drugu Milan B. Popović – pesnik, rok kritičar i kolumnista koji je već sarađivao sa bendovima kada je njegova poezija u pitanju i napravio kompilaciju "Vreme brutalnih dobronamernika". A šta kod mene pokreće reči? Emocije. One sve pokreću.


# Album ste predstavili pesmom "Felo de se", da bi potom usledio "Živac", obe pesme prate vrlo karakteristični spotovi, ko ih potpisuje i kako je došlo do saradnje?
- Spot za pesmu "Felo de se" je uradila vizuelna umetnica Marina Rajić, koja radi video radove za Tearpalm. Spot "Živac" uradio je Danilo Stojić, pisac i vizuelni umetnik iz Užica i jedan od osnivača Undergrad – udruženja građana. I to je jedan od boljih primera kako funkcioniše Hashish Club ideja. Svako od njih je imao potpunu slobodu sa tim šta će da napravi. Imali su samo pesmu i jedino što se tražilo od njih je da daju svoj pečat toj pesmi kroz sliku. Kada ljudima date takvu slobodu, rezultati su uglavnom lični i iskreniji nego inače, i to je sjajno. I to je ta soba puna nemirnih mozgova gde se svako vozi na tuđoj ideji, ali fura svoju.

# Ideja Hashish cluba je prvenstveno objedinjenje talenata, sposobonosti i stvaranje zajedničke umetnosti.Kako dolazite do ljudi sa kojima sarađujete, na kakav prijem nailazite, i koliko su ljudi zainteresovani za saradnju?
- Kada vidimo nešto što nam se dopada, saznamo ko je to uradio i otvoreno ga pitamo za saradnju. Bila ta osoba poznata ili ne, naš potez je uvek isti. Neki pristanu, neki ne. Oni koji su pristali su i dalje pridruženi članovi Hashish Club-a. U svakom slučaju, soba postaje sve ispunjenija, a naši saradnici počinju i bez nas da sarađuju između sebe, tako da postaje sve zabavnije i produktivnije. Ideja funkcioniše.

# 2011. godine ste u KC Grad pravili koncertnu  promociju prvog albuma. Da li će i sa albumom "FireWork in progress" biti isti slučaj?
- Ne. Moraće mnogo toga da se desi da bi mi napravili koncert.
 
# Na pomenutoj promociji predstavili ste i svoj roman Hashish club. S obzirom da se i bend tako zove postoji li neka veza, nešto što ih objedinjuje?
- Ideja. Mada roman koristi tu ideju da bi ispričao priču o ljudima sa kojima sam odrastao. Ovaj sada Hashish Club čine ljudi uz koje nastavljam da rastem.

# Dosta radite. Snimili ste dva albuma, u međuvremenu ste pisali kolumnu za magazine “Vodič za život”, nagrađeni ste na 10. Međunarodnom salonu stripa 2012. godine zajedno sa Jelenom Seničić Vilimanović, osvojili ste Prvu nagradu na Konkursu za najbolju kratku priču Narodne Biblioteke u Boru 2012. godine  pišete nove priče, napisali ste roman. Šta vas čini toliko produktivnim?
- Nemir.

# S obzirom da je danas muzika dostigla jedan vid prezasićenosti i da je manje - više sve već “ponuđeno”, šta je to novo što Hashish club nudi, i postoji li danas još nešto što je ostalo da se izmisli?
- Meni je svaki sledeći dan nov. Neko ga je možda već proživeo, ali ja nisam. I sigurno ga neću proživeti isto kao ti drugi. Isto je sa umetnošću. Možda Hashish Club ne nudi ništa novo, ali svakako nudi nešto svoje. Malo drugačije od onog pre i od onog posle.

# Koji bendovi na trenutnoj sceni u Srbiji Vam skreću pažnju, i na koje bi nam Vi skrenuli?
- Definitivno Plastic Sunday iz Niša. Svaki put kada sam bio na njihovoj svirci zatekao bih sebe u sred mase kako skačem, pevam i prosipam pivo po sebi. A to nije više tako čest slučaj. Feud mi se jako dopada, i mislim da je Ramirez jedan od boljih tesktopisaca u Srbiji. A tu je i jedan tip koji svira pod imenom J.R August. Pravi sjajne pesme koje kao da nisu sa ovih prostora.

# Za kraj, stih koji bi voleli da ste napisali?
- „Come as you are“ – Kurt Cobain.