31.03.2013.

Marčelo: Reč kao artiljerija

Marko Šelić poznatiji kao Marčelo, reper i pisac karijeru je započeo 1997. u Paraćinu, a ozbiljnije se počeo baviti repom 1999. Nastupao je s grupom Rhyme Animal. Samostalno je počeo pisati pjesme 2001. godine. Dvije godine kasnije izlazi njegov debi album "De Facto". Publika ga je brzo prepoznala kao jednog od najsvježijih autora, a pjesma "Kuća na promaji" u kojoj se dotakao atentata na Zorana Đinđića i brutalnosti srpske policije je samo dodatno učvrstila njegovu poziciju
Autor: ĐorđepunX/Mulj

Sljedeći album "Puzzle Shock" 2006. godine je nagrađen Davorinom za najbolji rock/pop/hip-hop album godine, a ponio je i nagradu za pjesmu godine. Album "Treća strana medalje" dobio je nagradu za najbolji regionalni hip-hop album 2009. godine. Naredne godine objavio je album "Deca i Sunce". Iza sebe ima zbirku tekstova O ljudima, psima i mišima i roman "Zajedno sami" koji je dobio nagradu 2008. a krajem prošle godine izašao je prvi dio trilogije "Malterego". Radi i kao urednik izdavačke kuće  "Veseli četvrtak" iz Beograda.

Prošle godine izašao je tvoj novi roman. Kada si odlučio da kreneš u ovu avanturu?
- Pisanje je moj primarni poziv, a bavljenje jezikom moja struka, za to sam se školovao. Ali razumem da u eri kad svi pišu zapravo treba postaviti takvo pitanje. Otud i odgovor: zato što mi je to u opisu zanimanja, pa sam se bavio svojim poslom, što na Balkanu verovatno dosta čudno zvuči, ali šta ću - naopak sam čovek.
Koliko se razlikuje postupak pisanja knjige i pisanja tekstova za album?
- Postupci se razlikuju tehnički, ne idejno. Jedino možda „obim" ideje nije isti: ponekad ti padne na pamet nešto što sasvim lepo stane na petnaestak strana, ali bi bilo suludo da stane u pesmu od petnaestak minuta. Ima i drugih razlika: iza kulisa proznog teksta uvek čuči jedna glava, dok kod muzike to nije tako – bar u mom slučaju – to je timski rad, pa je čak i deo kada sedim i pišem zapravo sinergija sa još nekim, jer pišem tako da se uklapa na muziku koju je neko iskomponovao i svirao. Uopšte, pri pisanju teksta za pesmu uvek računaš sa činjenicom da tekst neće tvoriti kompletan utisak o pesmi, dobar deo atmosfere pripada i vokalu, kompoziciji, svim tim dodatnim faktorima kojih je pisanje proze potpuno lišeno – tu je reč sva artiljerija kojom raspolažeš i jedino sredstvo dočaravanja. Da ne propustim i šta je sličnost: igra. I jedno i drugo predstavljaju prelepe igre pokušavanja da, kako jednom reče muzičar Mos Def, učiniš da publika oseti ono isto što si ti osetio kad ti je ideja pala na pamet i kad si je oblikovao.

Ti i Marko Vidojković ste dio nove snage srpske književnosti. Kako komentarišeš kvazi bestselere koji su aktuelni po televizijama?
- Ima sjajnih autora - Dejan Stojiljković, Vlada Kecmanović, Pavle Zelić... to je za one što ih zanima književnost. A ovim TV-nesrećnicama ne treba davati nikakav književni kredibilitet komentarisanjem.

Baš kao i književnošću i repom se danas bavi svako. Šta misliš konkretno o hip-hop sceni?
- Ne mislim o hiphop sceni. Ne mislim uopšte o scenama. Žanrovanje je za na ovaj ili onaj način ograničene, a niko ne bi bio ograničen da ne mora.

Kako si se zainteresovao za hip-hop?
- Zanimalo me pisanje, privlačilo me proučavanje jezika, a voleo sam rok. I bio sam klinac. Rep je do mojih ušiju stigao kao nešto veoma čudnovato, divlje, nije se uklapalo u moje poimanje muzike - ali nije bilo odbojno. Pa sam, nemajući čak ni polunameru ozbiljnosti, pokušao da napišem nešto na ritam. Bilo je detinje rđavo, ali me zabavilo, te sam pokušao još koji put. A onda su usledile sve one uobičajene etape: udružiš se u svom gradu sa nekim koga je to takođe osvojilo, onda se povežete sa ljudima iz drugih gradova, počnete da sarađujete i učite jedni od drugih... i tako, jednog dana se obreteš u ozbiljnijem studiju i padne ti na pamet da to više i nije baš toliko neozbiljno.

Od kada nastupaš kao Marčelo i Iskaz?
- Naši drugari i sjajni muzičari iz benda Iskaz nastupaju s nama još od 2007. godine, isprva kao naši gosti, a sada držimo zajedničke koncerte i to nam zvuči kao veoma lepa i plodotvorna saradnja. Dok sam ja često više poezija, oni su više struja i zarazna energija, pa je ršum zagarantovan. Momci, inače, imaju tri albuma i ideološki smo veoma bliski, o čemu svedoči i drugarstvo.

Kako gledaš na alternativnu umjetnost danas?

- Kao na jedinu moguću. Ali je baš to, nažalost, čini i stecištem onih koji nisu neshvaćeni umetnici, nego samo neshvaćeni. Ponajpre od strane sebe, jer da su se bolje shvatili, videli bi da im tu baš i nije mesto. No, lakše je menjati definicije umetnosti nego prihvatiti da njena definicija ne odgovara opisu tvog rada. Glavni problem leži u opštoj klimi, koja je klima eksponiranja - ljudi mahom ne žele da stvaraju zato što je to njihov način artikulisanja sebe, nego zato da bi koji reflektor bio uperen u njih. A reflektori bi zapravo morali biti posledica vašeg rada, a ne razlog da uopšte nešto radite.

Koliko umjetnici moraju da se bave politikom? Da li je to naša svakodnevica?
- Jeste, ali se protiv toga treba boriti. Dosadno je, i nema baš mnogo veze sa umetnošću. Puko dnevno komentarisanje, koje nikoga ne tangira ni pet godina kasnije. A trebalo bi da dela budu makar malo univerzalnija i otpornija na vremensku koroziju. Osim toga, na politiku se ne utiče pesmom, knjigom, filmom, stripom, predstavom, dobrom izložbom. To se može samo pučom ili time što i sam postaneš političar (što ja ne bih bio ama baš nikad). Sve drugo je tek da se čovek isprazni, i to je zdravo, ali ne treba od toga umišljati da si neki politički faktor.

Kakvi su dalji planovi u tvojoj bogatoj i raznovrsnoj karijeri?
- Oh, dosadno isti kao i do sada: počinjem rad na novom romanu i rad na novom albumu. Za to vreme, i dalje radim kao urednik svih edicija Dilana Doga koje strip redakcija Veseli četvrtak objavljuje.

Нема коментара: