10.01.2012.

Stadion Tašmajdan: Mesto koje je rađalo face

Stadion Tašmajdan u srcu Beograda, pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka kultno mesto prestonice, danas je zaboravljena ruina koja kod većine sada več dobrano sredovečnih Beograđana budi najlepše uspomene 

Izvor: Standard


Sa setom, nostalgijom i ljutnjom posmatraju Stadion Tašmajdan muzički kritičar Peca Popović, vođa benda Riblja čorba Bora Đorđević, prvi beogradski di džej Sava Radosavljević i bivši hokejaš Miško Mihajlovski i sećajući se davnih dana kada je današnja ruina koja je nekada bila srce Beograda opevana u  Borinoj pesmi Dobro jutro '83.godine. Na mesto na kojem je Bane Bumbar napravio prve klizačke korake u seriji Grlom u jagode i decenijsko stecište viđenijih beogradskih lepotica i dasa, danas okolne komšije dovode u šetnju svoje kučiće koji obeležavaju teritoriju na opustošenom i izrovarenom stadionu gde kamenja, kako primetiše naši sagovornici ima za čitav kamenolom. Voda u WC-u do kolena, od staklene kabine odakle se puštala zabranjena muziku ostali samo betonski stubovi... 
Na zemlji koja je nekada davno bilo groblje, a pre drugog svetskog rata teniski tereni kraj kojih je umesto današnjeg hotela Taš bila vatrogasna stanica gde su Nemci zatvarali Jevreje i Rome, podignut je stadion decembra 1953.godine. Sledeće zime Beograd na Tašmajdanu  dobija prvo klizalište na kojem je svako ko je bio važan ili lep u gradu, morao da se pojavi. 
ŠVALERSKO KLIZANJE Tako je i balerina Lokica Stefanović koja je stanovala preko puta hotela Metropol svaki slobodan trenutak provodila je na Tašmajdanu. Letnje raspuste provodila je vozeći se biciklom, a zimi bi svoje baletske korake isprobavala na klizalištu u gvintericama - prvim sličugama koje su se pojavile u Beogradu. Klizaljke su imale sa strane držače koji se otvore i prišrafe za cipelu. Prve bele klizaljke čije je pertle vezivala, a onda ih prebacivala preko ramena, Lokica je dobila nekoliko godina kasnije iz Italije, a poslednje u kojima se takmičila kao član umetničkog klizačko-koturaškog društva Mladost i bila druga u Jugoslaviji u zimu '61-62.godine, bile su austrijske marke winner ice revi. Inače, za najbolje klizaljke koje su prvih godina bile prava retkost i privilegija elite, baš kao i cipele s gumenim đonom, važile su češke i švedske pollar.
Pre nego što je profesionalno zaigrao hokej za Partizan sa bratom Zvonkom, bivši hokejaš i osnivač rok grupe D'boys, Miško Mihajlovski klizao je prvo po ulicama sa drugarima sa Bajlonijeve pijace, Nikolom Rebračom i Borom Poljakom, turskim sličugama zašrafljenim za cipele. Kada je društvo nabavilo hokejaške oprobali su se u švalerskom klizanju na Tašu. Dok je Peca Popović, jedan od retkih neklizača u to vreme, čak sa Topčiderskog brda dolazio na Taš kako bi sa vrha stadiona posmatrao najlepše Beograđanke - Vesnu Vulović, Cicu Perović, Marinu i Milicu Pešić, Maju Danon, Lokicu Stefanović, klizači Miško i Zvonko Mihajlovski pokušavali su da gurkajući i saplitajući ih skrenu pažnju lepotica koje su uzdisale za Šoletom Plamencom.
- A bio je jedan nenadmašni klizač koga smo zvali Cezar. Klizamo se satima i u jednom trenutku napravimo krug u sredini, tapšemo i vičemo:''Cezare, Cezare''! To je bio najbolji klizač, dolazio je u belom fraku, belim rukavicama i u belim klizaljkama. Cezar stane u krug, pokloni se i počne da izvodi razne vratolomije, piruete, na kraju dubi na glavi i tako se zavrti, a mi ga zadivljeno posmatramo - prepričava Mihajlovski koga je jednog dana drug Boško, jedan od najboljih juniora hokejaša Partizana odveo kod trenera Đokice Stefanovića koji ga je primio u klub, a posle dužeg Miškovog nagovaranja i njegovog brata Zvonka, danas sportskog novinara, koji je po Miškovim rečima, najdalje dogurao od svih.
- Pet godina je igrao za reprezentaciju Jugoslavije, a sa Partizanom smo jedne godine osvojili kup, a pobediti Slovence tada je bilo nezamislivo. Sećam se utakmica Zvezda -Partizan kad se navijalo udaraljkama, zvonima, navijači su se zezali i dobacivali jedni drugima, nije bilo agresivnog navijanja. Svi bismo posle utakmice kolektivno išli na kuvano vino. Jedno vreme za Partizan je branio i zakleti delija Dušan Prelević Prele - seća se Mihajlovski.
Hokejaške ambicije imao je i Bora Đorđević, doduše mnogo skromnije. Oprobao se na ledu u tzv.kanadskom hokeju u kome se loptica udarala metlama.
- Klizao sam koliko sam mogao. Organizovali smo i gradsko prvenstvo u kanadskom hokeju, došli smo do finala, ja sam bio golman i da nisam imao problem sa jajima, osvojili bismo titulu - smeje se Bora i seća se i bokserskih mečeva na stadionu koje je gledao sa krova Pete gimnazije. Članovi Borinog društva IZO (Intelektualna zezatorska organizacija) načičkaju se po krovu, samo im noge vire, a domar umalo nije dobio nervni slom. Priča o dešavanju na stadionu tokom bokserskih mečeva prikazana je u filmu Subotom uveče Vladimira Pogačića iz 1959. u kome je glavnu ulogu igrao Milan Srdoč.
PARADA LEPOTICA Kad bi osetili zamor klizači bi se u bifeu, kod svima znanog Janje, okrepili uz topli čaj, kuvano vino ili rakiju, pa ponovo izleteli na stadion odakle ih ni sneg ne bi mogao da otera kući jer su ga radnici zgratli drvenim lopatama. Neklizači poput Pece Popovića nisu dolazili samo da bi se nagledali lepih devojaka, već i da bi krajem 50-ih čuli zabranjenu muziku koja je preko razglasa puštao čika Duško Čikeš iz staklene, danas opustošene kabine od koje su ostali samo išarani stubovi. Puštala se najbolja muzika. Ko god je imao neku ploču kod kuće poneo bi da se napravi važan. Taš tada jedino mesto gde su izlazile devojke iz uglednih porodica koje bi posle pet ili šest popodne kada se završavalo klizanje sa drugovima iz škole išle u bioskop, a već u devet su morale da se vrate kući. Hokejaši su bili među najpopularnijim frajerima u gradu i motali su se oko beogradskih lepotica. Lokicin dečko bio je nekadašnji hokejaš i golman Čulja Stojanović, kome su nadenuli nadimak Paradajz, pa je Lokica, kada je napustio klub, stalno tražila da joj puštaju pesmu Mustafa, francuske pevačice Dalile.
- Našla sam jedan crveni fes i tako sam klizala uz pesmu čiji je refren glasio: Volim te draga, kao salatu od paradajza - priseća se Lokica klizačkih dana na Tašu kada je devojkama bilo jako važno kako će se izgledati. Tu su se pokazivale i prve farmerke kupljene u komisionu Fišeklija pored kafane Grmeč gde se kupovala roba zaplenjena na carini. Pomno se pratilo kad će stići farmerke, devojke ih kupe, obuku pa pod tuš i onda kamenom trljaju da budu blede i odrane na butinama i zadnjici.
- Sećam se jedne Lolice koja se udala za nekog markiza u Londonu. Prva je nosila veštački rep, onda joj Slava Ramadanović iščupa i kao sa trofejom trči po klizalištu - priča Lokica.
Na Tašu su se rodile mnoge ljubavi, Vesna Pešić je srela Srđu Popovića s kojim je bila u braku, a Miško Mihajlovski pamti susret sa poznatom manekenkom Majom Štajner koja se pojavljivala na revijama Ace Joksimovića, pa je preko nje Miškova ekipa dolazila na revije i do čuvenih Joksimovićevih sakoa.
KULTNI CEPELIN Od skromnog go -go kluba Taš, otvorenog 1970. koji je imao samo kabinu za disk džokeja i najobičnije plastične stolice i stolove, dvojica arhitekata Saša Nikolić i Ilija Gligorijević, zvani Ika Florida, stvorili su diskoteku Cepelin, nazvanu po grupi Let cepelin, koja nimalo nije zaostajala za tadašnjim londonskim diskotekama. Cepelin je vremenom preuzeo od klizališta status kultnog mesta na kome se moralo biti viđen, a stranci nisu mogli reći da su bili u srpskoj prestonici, ako nisu videli Cepelin.
U svakoj pravoj beogradskoj diskoteci sredinom 60-ih, seća se Peca Popović, morao je kao disk džokej da radi Sava Saša Radosavljević, koji je pre Cepelina iskustvo stekao u diskotekam kod Laze Šećerovića i u Domu omladine. Radosavljević je bio garant da će se u diskoteci slušati ono što se samo dan ranije čulo u Londonu. Saša Nikolić je bar jednom mesečno išao u Englesku i donosio ploče koje bi se često pre čule u Cepelinu nego što bi došle na svetske top liste.
- Nabavljali smo časopise, neprestano slušali Radio Luksemburg, skupimo se i odemo nečijim kolima na Ušće, odvrnemo glasno radio i beležimo naslove pesama. Trebalo je imati žicu za ritmičko složen listing pesama, uklopiti soul, fank, rok, hard rok, laganu muziku. Morao si da pogodiš žicu, pratiš ljude koji vole da igraju, gađaš ih pesmom - objašnjava Radosavljević koji je po čitav dan provodio u Cepelinu i seća se kako bi u pauzi između matinea i noćne žurke skoknuo do kuće u Ruzveltovoj da okupa sina i onda natrag na posao.
Svaki Beograđanin koji je imao priliku da otputuje u Evropu smatrao je svojom dužnošću da Savi donese koju ploču. Tako je i Peca Popović kada se '69. na kratko vratio u Beograd, sa kutijom punom svakojakih ploča prvo otišao kod Save, pa onda svojoj kući.  
- Slušao sam pre toga Rolling stonse u High parku, pa sam doneo singl Honky Tonk Woman i od Zager and Evans singl In the year 2525. To su bili veliki hitovi tog leta u svetu, ali se u Beogradu ranije nisu mogli čuti - priseća se Popović.
MATINE NEDELJOM Cepelin je bio jedina diskoteka koja je imala popodnevni matine za omladinu mlađu od 18 godina, na kome su često sedeli današnji Partibrejkersi i Srđan Marjanović, i ponoćne žurke koje su trajale do dva sata. Kriterijumi za ulazak bili su visoki - ili ste bili lepi i uredni, ili ste imali člansku kartu ili su vas svi znali. Nije se, kaže Peca, ulazilo na pištolj kao danas, ali svako ko je držao do sebe morao je da prođe kroz Cepelin. Tu su Vesna Vulović, Ljiljana Ječmenica, Lokica Stefanović, manekenke, glumice, balerine prošetale prve mini suknje, desetak centimentara iznad kolena, prve vruće pantalone. Nabavljali su se časopisi iz inostanstva, pratilo kako se oblače devojke momaka iz Bitlsa.
- Cepelin je bio pravi akvarijum. Dok se nisam odomaćio ulazio sam zahvaljujući drugaru koji je radio  kao garderober, pa kad skupi dovoljno para kupi mi ulaznicu. Ludirali smo se, a pamtim kako sam se devojkama udvarao tako što sam im celo veče citirao Kejkegora - seća se Bora.
Cepelin se izdavajao od ranijih beogradskih diskoteka po mestu na kome se nalazio, enterijeru i prostoru od dve hiljade kvadrata koji je, kako kaže Sava Radosavljević, podsećao na salon ili veliku dnevnu sobu. Imao je dva nivoa sa terasama, ložama, foteljama, podijumima za igru, glavnim i nekoliko sporednih šankova, odvojen salon za zabavu gde se gledala televizija, igrali fliperi, a Bora sa drugarima igrao gluperde - pogađaja u čijoj je ruci novčić. Takav enterijer zamnjen je  '74. modernijim stilom u mermeru, ali je tada, kaže Sava, diskoteka ličila na većinu beogradskih poslastičarnica. Omladina iz cele Jugoslavije dolazila je da vidi čuvenu šankerku Velu, uvek nasmejanu Romkinju iz Indije koja je sve poznavala, ali i da se načude kako radi lokal bez konobara. Bila je to jedina diskoteka ispred koje su se tapkale karte, dolazilo nekoliko sati ranije da bi se ušlo, radila je savko veče osim ponedeljkom koji je bio rezervisan za džemsešn svirke Korni grupe. U Cepelinu su snimljeni i kadrovi filma Nacionalna klasa kada se kao di džej okušao glumac Irfan Mensur.
- I Zagreb je imao svoje diskoteke, ali moji drugovi Kima i Sima bi palili svojej harli dejvidsone i petkom popodne krenuli bi autoputem Bratstvo i jedinstvo na provod u Cepelin, a vraćali bi se u dva ujutru. Dolazili su da čuju i vide ono po čemu je Beograd nekada bio svetski grad - nostalgičan je Popović.
POSLEDNJA ŠANSA Beograđani koji su vezani za Tašmajdan ne propuštaju da pomenu kafanicu iznad stadiona Poslednja šansa, otvorenu krajem 60-ih. Tada je bilo samo nekliko lokala u gradu koji su radili noću, jedan na Bajlonovoj pijaci, drugi na Autobuskoj stanici, a noćnim pticama kafana skrivena u parku bila je zaista poslednja šansa. Svraćali su glumci, reditelji, pesnici, književnici, muzičari, džeparoši i secikese, beskućnici, kockari i šibicari, radnici iz treće smene, profesori univerziteta, fotoreporteri, beogradske dangube... Lokica je '64.godine u Poslednjoj šansi sa dečkom, basistom iz grupe Zlatni dečaci, prvi put okusila alkohol - vermut sa korom limuna koji je pijuckala nekoliko sati, a Peca Popović je prvi put prekršio vegeterijanski zavet.
 - Moj drug Jelenko koji je tada svirao po nemačkim klubovima dolazio bi na jedan dan u Beograd i uvek bi me vodio u Šansu gde sam jednom po njegovom nagovoru jeo kolenice - priseća se Popović.
LEGENDARNI KONCERTI Na stadionu je odsvirano nekoliko najvažnijh koncerata. Među prvim stranim pop grupama gostovao je 1965. nemački bend The Lordes, a zapamćen je i prvi veliki svetski koncert u Beogradu 1970. godine grupe Blood, Sweat and Tears. Došli su, seća se Peca Popović, sivim avionom na kome je pisalo United States of America.
- Tada su imali hit Spill the wine i album je bio broj jedan u Americi, a pevač je bio Dejvid Klejton Tomas. Pričalo se da ih je dovela CIA, doneli su kompletnu opremu, ja sam sedeo u prvom redu, u parteru gde su bile poređane stolice, ozvučenje je bilo fenomenalno, grupa je nastupala sa duvačima... Niko nije verovao da to može da se desi u Beogradu - priča Popović. Mihajlovski pamti nastup grupe Earth, Wind and Fire kada su, kako kaže, Beograđani od jačine ozvučenja prvi put osetili udare u stomaku, a kada je dolazio mađarski bend Omega oduševila ga je bina visoka tri metra na kojoj je prvi put video dugokose rokere.
Koncert koji je ušao u anale stadiona Tašmajdan, a Bora ga smatra antologijskim, održala je Riblja čorba septembra 1979. Nisu imali objavljen album, a sve karte za prvi koncert bile su rasprodate dan ranije.
- Posle četvrte pesme, mislim da smo pevali Još jedan šugav dan, počelo je skandiranje:''Boro majstore''. Uplašio sma se, skoro da sam zaplakao i to je jedini primetio Miša basista i šapnuo mi:'' E, sad ćemo da ima j... kevu!'' Nismo imali dovoljno pesama, pa smo neke i ponavljali. Tada je bilo popularno imati baletske grupe, a mi smo napravili antibaletsku grupu Ribetine. Skupili smo društvo iz Šumatovca, bila je tu i Meri Cakić, Travolta moler iz Borče i mnogi drugi, a fazon je što je svako igrao po svome - prepričava Bora.
RATNE RUŠEVINE Osim ovog, Peca Popović pamti i koncert Bajage i instruktora '85.godine po kiši koja je satima lila, a publika nije htela da ode.
- Bajaga i momci su se skinuli do pojasa, nisu prestajali da pevaju, pola instrumenata se nije čulo, a ja sam molio tadašnjeg njihovog menadžera Sašu Dragića da ih skine s bine jer sam se plašio da će biti povređenih - seća se Popović.
Da Taš nije izgubio na svojoj autentičnosti, uverava nas Bora Đorđević i seća se koncerta grupe White snake sa njihove poslednje turneje 2004.
- Strani izvođači obično dolaze sa predrasudama, brinu se šta će im se desiti u gradu koji ima lošu reputaciju, a kad čuju da publika zna njihove pesme oduševe se. Na zvaničnom sajtu ove grupe piše da su najbolji koncert imali u Beogradu na ratom razrušenom stadionu Tašmajdan - sa smehom priča Bora.

Harlemovci pobedili sa 90 koševa razlike
Peca Popović pamti gostovanje čuvenih egzibicionih košarkaša Harlem Globe Trotersa koji su pobedili našu reprezentaciju sa skoro 90 koševa razlike.
- Prvi put smo videli crnce koji daju koševe odozgo i odozdo, provlače se našima kroz noge, a pamtim i da sam na Tašu sredinom 60-ih gledao cath as cath can, kečere koji su dolazili iz celog sveta i čuvenog Džimi Dula - priča Peca, a Bora dodaje da su svi navijali za čuvenog Miju Ujovića.
- Znali smo da je sve to namešteno, ali smo navijali za Miju koji je imao sto godina i kao nekom zavrtao ruku, a spiker kaže: Jao kakav zahvat zavrtanja ruke - smeje se Bora.

Denisu Hoperu ukrali šešir
- U Cepelinu se ludo proveo i Denis Hoper kada je sa Piterom Fondom '71. došao u Beograd na FEST. Neko mu je ukrao šešir i nudio je 200 dolara da mu vrate. Posle premijere filma Easy rider, ja sam sa društvom otišao  na koktel u Hotel Jugoslaviju, prišao mu i upoznao se. Odemo u njihov apartman na piće, a posle ih odvedemo u Cepelin - priča Miško Mihajlovski, a Lokica dodaje kako joj je bilo krivo što je celo veče ćaskala sa Hoperom, a frajer je u to vreme bio Fonda, ali je bio mnogo uzdržljiviji i mirniji od Denisa.

Gola Sanja Doležal
- Na plivalištu Taš Vlada Džet dugo je imao emisiju Hit nedelje koja se emitovala na Radiju 202. Jednom prilikom gostovala je grupa Prvi poljubac. Takmičili su se, ali loše im je  išlo. Odjednom se tada nepoznata pevačica grupe skine gola i skoči u bazen. Bila je to Sanja Doležal. Izbio je skandal kada je slika osvanula u Politici Ekspres - seća se Peca.

Zaboravila si suknju
VRUĆE PANTALONE Nikolić zaklanjao Lokicu od pogleda
- Sećam se zime kad su maksi kaputi bili u modi, a ja dobila jedan maksi crni kaput od tvida. Obučem  šorts, preko džemper stegnut kaišem, lakovane čizme, stavim šešir i dođem u Cepelin, kad tamo Dragan Nikolić. Bio je već popularan, to leto je snimio film Kad budem mrtav i beo. Priđem šanku, pozdravimo se, ja skinem kaput da mi odnesu u garderobu, a Gaga zblanut me zaklanja i kaže: Ej, zaboravila si suknju !'' Svi bulje u mene i moj šorts koji baš nije bio čedan za to vreme -do pola butine sa manžetnom.

Нема коментара: