Muze: Ko su žene kojima su domaći pesnici i muzičari posvetili pesme

- Ne bih svakoj pesme pisao da sam znao da postojiš Olivera. Ove reči je, pre dve decenije, naš proslavljeni kantautor posvetio svojoj ženi. Pop pevač Sergej Ćetković, koji upravo doživljava najzvezdanije trenutke u karijeri, zabeležio je “U tebi sve mirno spava, sa tobom je sve i san i java, ja borim se da tako ostane, Kristina”. Stihove je posvetio supruzi. Dejan Cukić je životnoj pratilji Milici posvetio pesmu “Mokre ulice” (“Ja stojim ovde visok do tavanice i moja ljubav za te nema granice, jer ja te volim Milice”). Njih trojica spadaju u malobrojnu skupinu autora koji su u stihovima direktno imenovali svoje lepše polovine i priznali da ih vole
Piše S. Bijelić/Novosti

U većini su, nažalost, pesnici i muzičari koje je inspirisala nesrećna, neuzvraćena, nemoguća ili ljubav ograničenog roka. Neke od tih rima sa ukusom tuge su antologijske.
“Kad tamo, u bašti, u hladu jasmina, s ibrikom u ruci stajaše Emina”, stihovi su koje je pre jednog veka napisao mostarski pesnik Aleksa Šantić, a njegovu pesmu “Emina” narod je toliko prihvatio da se već dugo peva kao sevdalinka. O tome ko je Emina za kojom je pesnik čeznuo svojevremeno je pojasnio Emir Balić, koji je čak 13 puta proglašen najboljim skakačem sa Starog mosta u Mostaru. “Ona je zaista imala nešto posebno. Kretala se dostojanstveno i elegantno. Iz lepog lica je izbijala neka posebna vrsta duhovnosti na koju niko nije mogao ostati imun, pa ni Aleksa”. Balić, međutim, tvrdi da pesnik nije bio zaljubljen u Eminu Sefić, jer je u doba kada su joj posvećeni stihovi imala samo jedanaest godina. Navodno, bio je samo opčinjen njenom mladošću i lepotom. Šantić je bio njen prvi komšija i prolazeći pored njene kuće ugledao je “s ibrikom u ruci”.

Od krvi i mesa je i Ines iz pesme “Ne daj se Ines” koju je napisao Arsen Dedić a čežnjivim glasom recitovao Rade Šerbedžija. Reč je o Ines Bareza, danas 67-godišnjakinji, koja živi u Milanu. Bavi se astrologijom, ezoterijom, jogom, slika, vaja i udata je za italijanskog arhitektu. Splićanka je. Početkom Drugog svetskog rata sa majkom se preselila u Sombor a potom, zbog baletske škole, u Beograd. Upravo je u Beogradu, sredinom šezdesetih godina, preko zajedničkog prijatelja, upoznala zagrebačkog kantautora. Bio je dovoljan kraći razgovor da Ines ostavi snažan utisak na Arsena, zbog čega joj se on, čim je sledeći put došao u Beograd, javio. Tako je, jednog kišnog dana, između njih dvoje otpočela romansa. Uprkos velikoj međusobnoj privlačnosti, veza nije dugo potrajala zbog različitih pogleda na svet. Ines se priseća da je Arsen maštao o zasnivanju porodice, deci i ženi koja će ga čekati kod kuće, a ona se nikako nije videla u takvom scenariju. “Zbog toga nismo imali vremena da nešto pokvarimo. Drugi ljudi koji se vole, žive zajedno ili se redovno viđaju, nešto očekuju i nešto grade. Ja ništa nisam očekivala, a nas dvoje nismo imali šta da gradimo. Trebalo je samo da doživimo ono što smo i doživeli. Kraj nije bio dramatičan”, rekla je najpoznatija Ines i mlađim naraštajima, pojasnila zbog čega je pesma iz zbirke “Brod u boci” postala antologijska i zašto će se uvek rado sećati Arsena. Arsenu je zaista, kao u pesmi, pisala pisma na raznobojnim hartijama jer nije volela belu. Postojao je i zeleni autobus koji se “ruši niz jednu beogradsku padinu”. Bilo je i vetra, jeseni, te njenih rumenih obraza zbog kojih su je često zadirkivali.


“Bili smo vrlo mladi kada smo se upoznali i zaista je neobično da neko u 25. godini, koliko je Arsenu bilo tada, razmišlja o prolaznosti, o tome kako se ne smemo dati godinama te da, uprkos tome šta nas čeka u životu, moramo ostati isti”, zapazila je Ines Bareza. A Arsen? On u obilju pesama u kojima se pominju ženska imena ima i “Lu”. Posvetio ju je svojoj voljenoj unuci.
Od krvi i mesa je i Selma iz balade Bijelog dugmeta, kojoj se savetuje da se “ne naginje kroz prozor”. Postala je čuvena zahvaljujući Goranu Bregoviću i pesniku i humoristi Vladi Dijaku, koji je na papiru opisao trenutak iz 1949. godine.

“U to vreme pohađala sam Drugu žensku gimnaziju u Sarajevu, a moji roditelji su živeli u Zenici. Često sam sretala Vladu na ulici, a viđala sam ga i na korzou. Bio je zaljubljen u mene, ali ja to tada nisam znala jer mi nikada nije rekao. Jednom prilikom, kada sam odlazila kući, srela sam ga i on se ponudio da mi ponese kofere do železničke stanice. Tu smo se lepo rastali i, dok sam bila u kupeu, čula sam da govori: “Selma, ne naginji se kroz prozor”. Tek 1962. godine otac mi je poslao novinski članak u kojem je bila objavljena pesma “Selma” i tada sam shvatila da je posvećena meni” – priseća se danas sredovečna Selma Borić, o kojoj je prošle godine Srđan Šarenac, autor iz BiH, snimio dokumentarac “Selma”. U filmu Selma Borić, dve decenije posle pesnikove smrti, kreće istim vozom kojim je pre pola veka pošla na fakultet u Zagreb, ali ovaj put ide da poseti grob Vlade Dijaka. Osim njenog, u filmu se mogu čuti svedočenja njenog bivšeg supruga Josipa, Vuka Krnjevića, Željka Bebeka, ali i Gorana Bregovića koji kaže da je u vezi te pesme najlepše to što je ona “jednu ženu učinila srećnom, jer u tome je sav smisao”.
“Selmu”, u izvođenju Bijelog dugmeta Selma Borić je prvi put čula 1975, u Zagrebu. Posle koncerta otišla je iza bine i predstavila se Bregoviću i družini rečima: “Pa, ja sam ta Selma”. U početku joj nisu verovali, ali su kasnije bili oduševljeni činjenicom da zaista postoji. Onda su počeli izlaziti novinski članci o njoj, a gostovala je i u mnogim emisijama.

- Kada je Vlada došao u Zagreb da studira, još jednom smo se sreli na današnjem Trgu bana Jelačića. On nije ništa rekao, a ni ja. Samo smo se dugo gledali. Kasnije sam u jednim novinama pročitala da je on zbog mene došao u Zagreb na studije, ali nije imao dovoljno novca, te se ubrzo morao vratiti u Sarajevo. Mislim da je tada bio suviše zatvoren i plašljiv, a volela bih da mi je nešto rekao. Posle tog susreta sa Vladom mesec dana nisam mogla nikoga da vidim niti da učim. Nekako sam bolovala za njim.

U to vreme Selma je učila sa jednim kolegom sa fakulteta za kog se kasnije i udala, iako u njega nije bila zaljubljena. Razvod je bio neminovan. Za nju su i kofer i teret slavne pesme bili preteški, premda tvrdi da “s obzirom na to da je o meni napisana pesma osećam da ću i posle smrti živeti”. U međuvremenu se i sama bacila na pisanje. Pre dve godine objavljena je njena zbirka poezije “Selma putuje na fakultet”, u kojoj se nalazi i pesma “Sećanje na Vladu”.


Kada je reč o Bregoviću, njega je nekoliko devojaka inspirisalo da im posveti pesme. Jedna od njih je manekenka Ljiljana Tica, kojoj je posvetio “Mogla je biti prosta priča”, dok je “Uspavanka za Radmilu M” adresirana na ime ćerke Branka Mikulića, nekadašnjeg funkcionera iz doba komunizma. Meri Cakić, legendarna beogradska starleta iz sedamdesetih godina, je “Lutka sa naslovne strane” Bore Đorđevića. Kažu da je televizijska zvezda Danka Novović, koju pamtimo kao voditeljku Dnevnika, bila toliko lepa da su joj se klanjali svi, od konobara do muzičara. Kao takva od čuvenog Tome Zdravkovića dobila je pesmu, a time može da se pohvali i glumica Ljiljana Blagojević. Godine 1982, u vreme kada je snimana serija “Doktorka na selu” za koju je Toma Zdravković pisao muziku a čak je u jednoj epizodi i glumio muzičara, pevaču je Ljiljana toliko bila simpatična da je rekao da će joj napisati pesmu. Obećanje je ispunio.