Golub (Goblini): “Živimo u fašizmu konzumizma”

Poslednji mesec ove, kao i prethodne godine na neki način obeležio je „Koncert godine“ u Novom Sadu. Na njemu su nastupili i Goblini, čiji su svirku mnogi sa nestrpljenjem očekivali. Time su i sami Goblini okončali svoju ovogodišnju koncertnu aktivnost. Boravak Branka Golubovića Goluba u Srbiji iskoristili smo za razgovor u kome su dotaknute teme poput novog albuma, napravljena je komparacija prošlih i sadašnjih vremena, a na tapetu su bile još neke zanimljive teme…
Autor: Miloš Ivanović/TMM

Kada se osvrneš na koncerte koje ste održali nakon povratka na scenu i one od pre desetak godina, šta ti se čini glavnom razlikom? Možeš li uporediti te osećaje?
- Glavna razlika je u tome što je bend uspeo da se izgradi u ono ka čemu smo uvek i težili. Dok smo na početku karijere važili za “party band”, četvorku koja svira koncerte koji traju i do dva-tri sata na kojima se svira brdo obrada izmešanih sa našim studijskim pesmama, a imali smo jedva nešto više od desetak, danas smo bend koji ljudi dolaze da slušaju zbog naših autorskih pesama. To je za nas velika čast! Nekad bi nas pitali nakon koncerta zašto nismo svirali više Ramones-a, a danas nas pitaju zašto nismo svirali određene pesme sa naših ranijih albuma.
Koncerti su pokazali upravo to što si rekao, imate široko jezgro „tvrdih obožavalaca“. Otuda te moram pitati, da li Goblini planiraju snimanje novog studijskog albuma, ili bar za sada ostaju na neki način bend za “specijalne prilike“?
- Mi nemamo drugog izbora nego da ostanemo bend za “specijalne prilike“. Moje obaveze nam ne dozvoljavaju da promenimo taj koncept koji nije ni malo lak za održavati. Muzika i prisutnost na sceni zahtevaju konstantan rad, a mi to ne možemo sebi da priuštimo. Bez obzira na to, mi smatramo da je izuzetno bitno uraditi novi materijal kako bi imali nešto novo da podelimo sa ljudima koji nas vole i poštuju sve ove godine. Polako počinje da se radi na tome, a kada će materijal biti spreman, nemamo pojma. Kad god bude spreman tad će se i pojaviti. Ne žurimo sa tim, naročito zbog toga što radimo “na daljinu”. Planiram da dođem do Srbije polovinom sledeće godine kada će se najveći deo tog mog slobodnog vremena odvojiti za rad na novom materijalu. U međuvremenu, razmenjujemo ideje putem skype-a.


Ovogodišnji singl „U odbrani zla“ je na neki način iskazao emocije koje te prožimaju kada si hiljadama kilometara daleko od voljenih osoba. Takođe objavio si i knjigu „Pisma iz Avganistana“. Može li se reći da je u planinama Hindukuša tvoja inspiracija bujala?
- Jeste, ali u savršeno drugom pravcu. Posvetio sam se radu na knjizi dok o muzici u to vreme nisam puno razmišljao. Tek kad smo po prvi put krenuli da pričamo o mogućem okupljanju benda, krenuo sam da razmišljam o novim pesmama i sa radom na tekstovima.

Početkom ove godine u produkciji RTV Vojvodina pojavio se i dokumentarac „Ima nas gomila“ koji je na svojevrstan način rekapitulirao dosadašnju karijeru Goblina. Da li sam bend u skorije vreme planira da objavi DVD, gde bi se možda našli snimci sa vaših skorašnjih nastupa?
- O tome smo nešto krenuli da pričamo kad smo se okupili 2010. Godine, ali smo shvatili da objavljivanje live DVD-a zahteva strahovito dobru organizaciju i puno ulaganja. U ovom trenutku smatramo da bi nam to odvuklo pažnju od rada na novom materijalu i organizaciji koncerata, to su nam trenutno prioriteti, tako da smo sve stavili na stand by-u do daljnjeg.

S obzirom da je turneja obuhvatila čitav ex-YU prostor, kako ti se čini stanje na sceni?
- Mislim da je situacija manje–više ista u svim zemljama bivše Jugoslavije. Ukoliko se osvrnemo na bendove koji trenutno sviraju i uspešni su, većinom su to bendovi nastali u 90-im sa par izuzetaka koji dolaze čak iz 80-ih. Novih bendova ima, ali mislim da retko koji od njih je spreman da zagrize metak i uđe u ovu priču do kraja. Znam da je situacija teška, ali niko ne može da me ubedi da je sada teže snimiti album nego ’93-će kad smo mi ušli u studio, kao i masa drugih bendova iz tog perioda. Ne zaboravimo da je to bila godina najveće svetske hiperinflacije i da su ljudi radili za deset nemačkih maraka. Na sve to, mediji su bili zatvoreni za rock’n’roll i svaki korak napred nam je izgledao kao korak od sedam milja. Danas ti i ne trebaju mediji, imaš internet i masu ultra pametnih klinaca koji mogu da naprave čudo na njemu.

A pro po te priče, misliš li da je rock’n’roll više onda bio ili je sada više na margini?
- Mislim da nema razlike. Razlika je u tome koliko se bendovi danas bore da ga postave na svoje noge, a koliko su se borili u ono vreme. U ono vreme, bendovi su bili izuzetno povezani, koncerti su bili prave mini misije (smeh). Svaki grad je bio “Terra incognita” za nas i nisi znao šta će te dočekati tamo. Međutim, već sledeći put kad bi došao u taj isti grad, primetio bi da se stvari menjaju i to na bolje. Sećam se naše mini turneje po jugu gde smo sami iznajmili sve, od razglasa, kombija, obezbeđenja do sale za svirku. Bukvalno sve! Završili smo turneju i vratili se sa nekom jedva pozitivnom nulom. Sećam se da je lik koji nas je vozio uzeo veći honorar nego svi mi zajedno (smeh), ali i sa zadovoljstvom da smo ljudima u Nišu, Leskovcu i Vranju odsvirali koncert. Takve emocije su neopisive.

„I jedino sigurno je put pred nama“ kažu stihovi pesme „Za Lorenu“. Kako glasi tvoj recept za prevladavanje iskušenja koja svakog od nas očekuju na tom putu?
- Najbitnije je da u sve to uđes “čiste glave”. Današnja globalizacija nam nameće mediokritetski način razmišljanja i svaki izlazak van tih “kulturoloških i socijalnih” nametnutih granica nas etiketira kao drugačije, a samim tim i opasne po društvo u kojem živimo. Ne tako davno, biti drugačiji je značilo biti svoj i smatralo se da je ta sama individualnost samo dodatno obogaćivala društvo i širila vidike istog. Ovo što nam se danas dešava je moderna refleksija 30-ih godina pršlog veka i uspona fašizma. Mi danas živimo u fašizmu konzumizma, mediji nam kažu kako treba da izgledamo, šta da slušamo, kako da se ponašamo, šta da jedemo, koliko puta da promenimo auto. Određuju nam norme i postavljaju poprilično niske granice, jer na taj način mogu da nas zatupljuju, određuju nam njihove sisteme vrednosti i nameću svoje ideje od kojih niko nema koristi do samih velikih korporacija i pojedinaca koji upravljaju njima. Golub, i mnogo drugi, koji izađe na binu i pozove ljude da izađu na ulicu i kažu to što imaju da kažu je opasnost po sve njih i samim tim postaje persona non grata. Takvi ljudi nisu dobrodošli u današnjem globalno dizajniranom sistemu i isti ih sankcioniše u zavisnosti koliko veliko sranje mogu da izazovu. Neki, kao Julian Assange, osnivač WikiLeaksa, završe u zatvoru dok neki koji nisu toliko jaki i glasni završe pod medijskom cenzurom.

Opet odlaziš na “daleki put”, najavio si povratak za polovinu 2012. godine. Mogu li se tada očekivati koncerti?
- Ono što je bitno je da će Goblini odsvirati manje koncerata sledeće godine, ali se više posvetiti radu na novom materijalu.