Velika biografija na 600 strana napisana 2003. objedinjuje dve dosadašnje Springsteenove biografije istog autora ("Rođen za bijeg" iz 1979. i "Dani slave" iz 1989.) koji karijeru The Bossa prati od samih početaka.
Dok ne potražite svoj primerak knjige, dva poglavlja biografije "Dva srca" možete pročitati i kod nas.
Dani slave
Springsteen koncept rock-koncerta definiše relativno jednostavno – on bi trebao da bude kao Božić, nešto što se iščekuje, što dolazi polako, što se dočekuje s naklonošću i veseljem. (Joyce Millman)
Osećaš da se koncert polako, sam od sebe, zaokružuje. U većini slučajeva to znači da bend tokom večeri juriša kroz pravu istoriju rock and rolla – uz najvažnije Springsteenove autorske pesme, poneku obradu Creedencea i mnogo rhythm and bluesa. Večeras su sve pesme dobro poređane: "Bobby Jean" i "Ramrod", "Travellin’ Band" i neizbežan medley pesama "Twist and Shout" i "Do You Love Me". No osećaj je drukčiji. Nema žurbe; čini se kao da bend i publika zajedno određuju tempo kojim će koncert stalno titrati na ivici pre nego što se pretvori u ludilo, bez naznake kraja.
Celi stadion je okupan svetlom. Dovoljno je svetla za prenos fudbalske utakmice, a da imaš dvogled i nešto dobre volje, mogao bi prebrojiti osmehe i suze zbog kraja koncerta koji se neminovno primiče. Osoba koja tera bilo kakvu neželjenu suzdržanost je ovaj blesan na pozornici. Igra pod svetlom, na glavi nosi naopako okrenutu plavu kapu, a na licu dečački smešak. Čini se kao da mu nema kraja – masovnu publiku je međusobno povezao koliko je god mogao. Njegov korak i osmeh otkrivaju mnogo toga, ali ne i činjenicu da se večeras nešto privodi kraju. Pre bi se reklo da Springsteenovo blistavo lice nudi obećanje i da je ovo što sledi tek kratkoročni predah.
Dok se rhythm and blues medley polako stišava, Bruce se, kao što i priliči, okreće i viče bendu: "Hej, momci, mislim da smo jednu zaboravili." Celi E Street Band i Jon Landau bledo zure u Brucea; sad improvizuje. Ali kad gitara zabruji i odsvira prvi akord pesme "Glory Days", svi se nasmeše. Trenutak posle, kad prepozna pesmu, i publika se nasmeši. Započinju je ležerno, kao da su upravo počeli da sviraju i kao da poseduju svu snagu sveta. Kako se približavaju poslednjem refrenu, Bruce počinje da se poigrava strahom od starenja, kao što to uvek čini.
"Čujem kako sat otkucava", viče. I kaže: "Boss, imaš trideset, trideset jednu, trideset dve, trideset tri, trideset četiri, trideset pet, trideset šest!" Kad spomene svoje godine, zastenje i još jače udari o svoj Fender. Ali onda mu se lice opet ozari i pogleda prema Clarenceu Clemonsu, koji mu stoji s desna.
"Big Man", vikne i pripreti mu pesnicom, "Sad smo odrasli, čoveče!"
"Baš tako", odgovori Big Man.
"Odrasli smo!"
"Baš tako."
"Baš tako", kaže Bruce, poprilično veselo. "Zaplešimo!"
Cena vožnje
Bruce Springsteen na pozornici stalno priziva uspomene. Bolje od bilo kog drugog rock-pevača, on sklapa delove svog rada u niz povezanih stavova koji objedinjuju naizgled nepovezane aspekte i vremenske periode. Tako pesmu "Lost in the Flood" s prvog albuma ubaci između pesme "Darkness on the Edge of Town", koja je nastala dvanaest godina posle, i pesme "Worlds Apart" s albuma "The Rising" iz 2002. Ili otpeva verziju pesme "Born in the U. S. A." uz slide-gitaru tako da je nemoguće razaznati je li je snimio juče ili 1938. Ili peva potpuno novu pesmu "Land of Hopes and Dreams", koja je nadahnuta strukturom i pesničkim slikama pesme "People Get Ready", zbog čega shvatite koliko su toga zajedničkog imali Curtis Mayfield i Woody Guthrie.
To zahteva iluziju nastupa lišenog napora. Ljude koji su videli probe u Asbury Parku 2002., kada je učinio presedan u svom zatvorenom načinu rada i otvorio probe za javnost, iznenadila je činjenica da jednako mnogo truda ulaže u usavršavanje određenih kretnji na pozornici kao i na muzičke i vokalne aranžmane. U prošlosti kad je više govorio tokom nastupa, na tonskoj probi ste mogli da čujete kako vežba pričanje priča.
Springsteen je imun na nekonzistentnosti u nastupu zato što radi tako individualnim metodom da čak ni oni koji ga najduže prate ne mogu da predvide sledeći potez. Ponekad učini baš ono što očekujete, a to opet bude iznenađenje. Ponekad učini baš ono čemu ste se nadali – do neke mere. Ponekad istovremeno teši i uznemirava svoje slušaoce. On se uvek prikazuje kao otvorena knjiga i večita zagonetka.
Нема коментара:
Постави коментар