Darko Rundek: Svaka generacija traži svoje heroje

Darko Rundek vraća se pred beogradsku publiku s albumom „Plavi avion“, a zbog velikog interesovanja, zakazane su čak četiri „vožnje“ - 22, 23, 26. i 27. decembra u UK „Vuk Karadžić“. I svaki od ovih koncerata biće jedinstveno iskustvo za Rundekove fanove
Ana Kalaba|Blic

Cargo orkestar se od poslednjeg beogradskog nastupa sveo na udarni trio (pored Rundeka kao gitariste i pevača, u bendu su još violinistkinja Izabel i pijanista Dušan Vranić Duco), a ova promena donela je novi senzibilitet prepoznatljivom rundekovskom izrazu...
Darko Rundek ima seriju od četiri koncerta u Beogradu, od 22. do 27. decembra

* Kako će izgledati koncerti u „Vuku“?
- Ovde nismo svirali kao trio, tako da će se koncert svakako razlikovati od koncerata s „Cargo orkestrom“. Insistirali smo da se koncert održi u malo intimnijem ambijentu, da mesta budu za sedenje, da u sali bude tišina kako bi se sve dobro čulo, bez žamora koji se obično napravi na šankovima. Pošto predstavljamo novi album, ostaće možda nekih neodsviranih starih stvari. U tim momentima ovi koncerti će se malo i međusobno razlikovati.

* Album „Plavi avion“ najavila su dva singla - „Para ljude vara“ i „Indijanska“. Koliko su ove pesme reprezentativne za sam album?
- „Para ljude vara“ nije pesma s albuma, za album smo uradili drugu verziju te pesme, koja se po zvuku bolje uklapa u ostatak materijala, tako da je ovaj singl unikat. „Para“ je jedna šaljiva i poučna pesmica o kraju kapitalizma. Šaljivost nije ton ovog albuma, ali je svaka pesma u svom tonu. Kada je reč o „Indijanskoj“, to je jedna od dve stvari u kojima sviramo ukulele, a tipična je za ovaj album pošto nema bas gitare, ni baterije bubnjeva...

* Šta je još specifično za „Plavi avion“?
- Mislim da je „Plavi avion“ jedinstven u odnosu na sve moje prethodne albume. Ovo je prvi album bez duvača. Takođe, ovo je album snimljen s najmanjim bendom s kojim sam ikad radio, što mi je bio poseban izazov. U triju, sve je mnogo ujednačenije, a opet, svako mora suvislo i čvrsto da zauzme svoj muzički stav. Sve se čuje, nema švercanja. Mislim da je to bazični sastav, poput tri sile koje svet čine.

* Da li i ovde postoji angažovan ton?
- Album je vrlo angažovan u smislu da nema komercijalnih kompromisa, koji su za mene oznaka novog doba. Estetski je očišćen, nije dekorativan, nema jednostavnih formula i svaki stih je ispran do svoje suštine. Ne pokušava da se dopadne i mislim da time postaje dopadljiviji.

* Mislite li da publika razume vaše pesme na pravi način?
- Mislim da da. Ljudi koji znaju i slušaju te pesme, verujem da ih i dobro razumeju. Nema tu ničeg hermetičnog. Sve se razume, ali se retko o tome govori.

*Koju pesmu vi najviše volite da otpevate s publikom?
- Nekada sam voleo pevati „Bi’ mog’o da mogu“, jer nas je taj stih opuštao i pomagao da radosno prihvatimo situaciju kakva jeste. Danas mi je teško izdvojiti neku. Na lajv albumu snimljenom u Domu omladine čini mi se da je „Šal od svile“ kupio najviše energije. Ali, tu pesmu ne sviramo uvek. Uvek sviramo „Apokalipso“, i to na kraju regularnog dela koncerta. Volim da sviram tu pesmu, i to je taj momenat kada znamo da će se sve skupa sesti na svoje. „Apokalipso“ unutar koncerta nekako nasedne na to važno mesto, ali ne mogu reći da mi je to omiljena pesma. Ima ih i dražih.

* Svojevremeno ste ostavili otvorenu mogućnost okupljanja Haustora nekom prilikom. Da li to još stoji?
- Ta mogućnost je otvorena dok smo živi. Međutim, sad nam sledi vreme promocije „Plavog aviona“, tako da ću tek krajem sledeće godine možda razmisliti o tome.
* Kako bi Haustor zvučao da počinje danas?
- Sigurno mnogo drugačije.
* Šta mislite o ponovnoj aktuelizaciji priče o novom talasu?
- Lepo je da ljude još interesuje novi talas, ali ne čini mi se da se još nešto novo tu može iščeprkati. Izvesno je da je njegova reaktualizacija jedan komercijalno siguran potez, jer očigledno da ljudi veruju da u tom dobu postoji nešto što je izuzetno i neponovljivo. Svaka generacija traži neke svoje heroje, i svakako da je bolje da im Džoni Štulić bude idol nego kriminalci.

* Među retkima ste nosiocima novog talasa koji su nastavili da razvijaju svoj izraz... Kako gledate na nekadašnje saborce koji su u međuvremenu prestali da se bave muzikom?
- Pa, verovatno je bolje da su digli ruke ako nisu imali nešto novo da kažu. Cenim to što su se posvetili drugim stvarima koje su im interesantnije. Oni koji su ostali na istom, malo su dosadni. Ja osećam da je za mene to još neistrošeno, čini mi se da postoji svrha koja i dalje drži vodu. Mislim da naši koncerti još daju nešto što je dobro i korisno u ovom svetu. * Na

„Fejsbuku“ postoji više profila s vašim imenom i pitanje koje se nameće je da li stvarno vi stojite iza nekog...
- Kad sam otvorio profil, bio sam treći Darko Rundek na „Fejsbuku“. I trenutno imam najmanje prijatelja. U svakom slučaju, postoji sajt www.darko-rundek.com i svako ko me želi nešto pitati može mi poslati mejl.

* Koliko je vaš stil inspirisan životom u Parizu?
- I to što sam se pomakao odavde samo po sebi utiče. Pariz jeste lep grad, verovatno mi daje notu koju ne bih imao da živim na nekom drugom mestu. Ima dosta svetla i prostran je, mada i on se kao većina slavnih prestonica pretvara u jednu vrstu Diznilenda. Ali, kako provodim duže vremena u eks-Jugoslaviji, sve se više radujem povratku u Francusku.