Magazin Rolling Stone sastavio je popis najboljih rok rifova koji su obeležili istoriju popularne kulture i trajno uticali na muziku kakvu poznajemo danas
S ovim popisom, kao ni sa bilo kojim sličnim, mnogi se neće u potpunosti složiti, ali urednici Rolling Stonea, mora im se priznati, na listu 100 najboljih gitarističkih pesama uvrstili su većinu prepoznatljivih rok i pop hitova čiji su se moćni rifovi i energične solaže uvukli pod kožu svima onima kojima muzika nešto znači u životu. Ipak, ostaje jedno krucijalno pitanje: u nabrajanju najpoznatijih rifova rok istorije, kako su uspeli da zaborave na "Smoke on the Water" Deep Purplea?!
Većina uvrštenih pesama nastala je u nevino doba, kada su akordi ciljali u srce a ne u novčanik, kada je i magazin Rolling Stone bio sinonim za rock and roll buntovništvo. S vremenom se sve pomalo razvodnilo, no pogled na listu koja sledi sugeriše da, ako ništa drugo, imamo bogatu ostavštinu.
1. Johnny B. Goode
(Chuck Berry, 1958)
Snimljena pre nešto više od 50 godina, pesma Chucka Berryja prva je koja je pevala o sreći i uživanju u sviranju gitare, a takođe je bila prva koja je imala eksplozivni gitaristički intro, jedan od najprepoznatljivijih u istoriji. Gitarističko umeće Chucka Berryja tada se opisivalo kao sviranje 'boogie-woogie ritma na klaviru preslikanu na gitaru', a njegova ostavština uticala je na mnoge, od Beatlesa i Stonesa naovamo. Berry je kasnije napisao još pesama o rock and rollu ('Roll Over Beerhoven', 'Rock and Roll Music'), no nikad nije nadmašio 'Johnny B. Goode', istinitu priču o tome kako sviranje gitare može zauvek promeniti život.
2. Purple Haze
(Jimi Hendrix, 1967)
Rif iz 'Purple Haze' je produkt Hendrixove duhovne gladi, čisti blues uronjen u new age i transcedentalnu stvarnost. Pesma je objavljena na njegovom prvom albumu, a nastala je u backstageu jednog londonskog kluba u decembru 1966. Dve nedelje kasnije nastao je prvi snimak, a doterana, naelektrisana i konačna verzija na albumu doprinela je rađanju kulta gitarističkog boga. Tri minuta muziciranja u 'Purple Haze' otvorila su neke sasvim nove poglede na instrument zvan gitara.
3. Crossroads
(Cream, 1968)
Eric Clapton je muziku svog Creama opisivao kao modernu verziju drevnog bluesa. Šta točno misli pod tim pokazao je s 'Crossroads', visokofrekventnom verzijom pesme legendarnog Roberta Johnsona.
4. You Really Got Me
(The Kings, 1964)
U početku je to trebala da bude jazzy pesmica sa saksofonom u prvom planu. Prema rečima pevača Kinksa Raya Daviesa, njegov brat Dave je na jednom probi na gitari odsvirao deonicu saksofona i... ostalo je istorija. Smatra se da je na solaži iz 'You Really Got Me' nastalo seme iz kojeg se nešto kasnije razvio zvuk garage i punk-rock gitare.
5. Brown Sugar
(The Rolling Stones, 1971)
'Satisfaction' možda i predstavlja najpoznatiji rif Stonesa, no na hitu s albuma 'Sticky Fingers' Keith Richard ostvario je kreativni gitaristički vrhunac, što je puritanska kritika tada prozvala 'nepriličnim sviranjem'. Kasnije je priznao da je celu pesmu odsvirao bez najgornje žice.
6. Eruption
(Van Halen, 1978)
Gitaristička poslanica Eddieja Van Halena u trajanju od 102 sekunde žestoko je uticala na heavy metal scenu koja se razvila u osamdesetima. Gotovo da nije bilo gitariste koji nije pokušao da oponaša slavni Van Halenov 'tapping'.
7. While My Guitar Gently Weeps
(The Beatles, 1968)
George Harrison, autor pesme, dugo je nagovarao Erica Claptona da snimi solo na 'While My Guitar Gently Weeps', pesmi koja se našla na čuvenom 'Belom albumu' Beatlesa. Saradnja je na kraju ostvarena, a Clapton je postao prvi i jedini gost na nekoj ploči Beatlesa.
8. Stairway to Heaven
(Led Zeppelin, 1971)
Jimmy Page i danas tvrdi da je najslavnija rock balada na svetu 'kristalizovala samu esenciju benda'. 'Stairway to Heaven' je remek-delo dramastičnog uznešenja - od Pageovog akustičnog uvoda, melodičnog sola, pravovremenog prelaza na bubnjeve, pa do žestoke završnice vrlo se lako dolazi do nepatvorene rock and roll ekstaze.
9. Statesboro Blues
(The Allman Brothers Band, 1971)
Pevač slavne američke grupe Gregg Allman otišao je 1968 u posetu svom bolesnom bratu Duaneu, gitaristi sastava, noseći mu bočicu aspirina i prvu ploču Taj Mahala. Nekoliko sati kasnije, Gregg je brata zatekao kako s praznom bočicom tableta svira slide gitaru i kao opčinjen izvodi 'Statesboro Blues', pesmu koju je malopre čuo u verziji Taja Mahala. Pesma je uskoro postala neizostavna 'uvodna točka' koncerata Allman Brothersa, a na legendarnom live albumu 'At Filmore East', Duane Allman na kraju pesme je odsvirao jedan potpuno disonantan ton, koga su članovi benda prozvali 'ton iz pakla'. 'Napravio je to namerno, znao je koliko će me to iznervirati', otkrio je kasnije Gregg Allman. Greška pri izvođenju, bila namerna ili ne, samo je pridonela čuvenosti pesme, koju je nekada davno u originalu izvodio Blind Willie McTell.
10. Smells Like Teen Spirit
(Nirvana, 1969)
Pesma koja je od Kurta Cobaina stvorila poslednju istinsku rock ikonu nastala je u kratkom roku i bez puno komplikacija. No, na Kurtovo insistiranje slavni uvodni rifovi nasnimavani su, presnimavani i nadosnimavani nebrojeno puta. 'To me dovelo na rub ludila', priznao je novinarima producent Butch Vig. No, isplatilo se. Dinamika zvuka gitare na kojoj je Cobain insistirao, definisala je zvuk rock scene devedesetih.
Нема коментара:
Постави коментар