Neko kao MI: Peca o Čuturinom spomeniku generaciji

GLAS KOPILETA IZ PODRUMA BEZNAĐA

Ceo život može da stane u prostor između tih pesama, dva spota i jaz od 34 godine. Šarlo Akrobata i ''Niko kao ja'' i Nikola Čuturilo i ''Neko kao ja'' oslikavaju sudbinu jedne biološke i rokenrol generacije

Napisao: Petar Popović/Politika

Dok pamtimo onemagične veselnike kako se u beskonačnom prostoru belila opsesivno igraju sa celom zemljinom kuglom i raširenih ruku iskaču iz gomile uz zen šifrarnik ''Niko kao ja, nikad niko, kao ja i niko, i nikad, i niko, kao ja'', danas gledamo veterana beogradskog novog talasa sa trakom na očima, vezanih ruku i nogu u skučenom prostoru nekog prljavog podruma sa porukom ''help me'' kako pretučenim glasom ispoveda beznađe. Bezgranično ubeđenje sanjara stiglo je do tačke gde nastaju gorke pesme. Iza stiha ''bolje da ćutim, ja za ovo nisam stvoren'' stoji izveštaj sa linije naših života. A izveštaj oduvek piše onaj ko preživi ili neko ko sme. Ukratko: Evo najzad ozbiljne pesme!



Slika svakog novog udesa obuhvata i trunje prethodnih nesreća.Neslućena tragika rokenrola, posebno novog talasa, je u istini da su se neki njegovi elementi pokazali trošniji i neizdržljiviji nego se nekad činilo. Preslab materijal da pregrmi sve decenije krize kao što je naša: unutrašnja, organska i gradivna. Uz sve, u opisu krize je gajenje težnja da se autori podvrgnu vladajućem ili nastupajućem moralu. Vračevi, proroci, sveci i vođe, baš svi su tražili od pesmotvorca da svoju gitaru ugodi njihovoj veronauci i prilagodi propagandi njihovih teza. Neki su pristali, neki nisu.


Kada se autor potčini pomodnoj dogmi, vrši samoubistvo. Kad pesmu harmonizuje sa politikom, zauvek pada kao stvaralac. Rokenrol nije tako prost i jednostavan kao partijska odanost. Moralnost nalaže da se u doba zagrljaja što guše ne peva ono što ne odgovara autorskoj ličnosti.Postoji u Srba i prkos kao dužnost. Iz njega nastaje svedočanstvo stvaraoca o životu, sudbini naroda, o umetnosti, ali i privlačnim obmanama gospodarenja nad ljudima.
Previše su ranjiva vremena jer još nisu odrasli svi naši zaboravi. Zato volimo da slušamo hrabrije od nas. ''Neko kao ja'' nije pesma koja se voli, ali je delo koje boli. Više odnos nego stav u rokenrolu kao vrsti razgovora. 
Neke od poslednjih mladosti Jugoslavije razbile su se u prah na grubim ivicama politike. Svetle plamenove odavno je zasuo pepeo prevare. Zato su ponekad neke pesme važne. Tek da sve podobne učesnike horskih svečanosti okrzne solo glas drugačijeg tonaliteta. Ovo je pesma koja se nije čekala na zvaničnim balkonima. Iscurela je iz podruma u nužan i dragocen prostor kritičkog dijaloga.
Nikola Čuturilo, stihoklesač pesme gorkog taloga, jedan od retkih preostalih iskrenih i hrabrih autora. Srbija i atmosfera koja u njoj trenutno postoji tačno su locirani u pesmi, koju inače krasi sve sem lepe atmosfere. Osim što je dragocena za scenu, ona je važna pokazujući da imamo autore čija usta nisu zapušena. Imenujući stvari pravim imenima i opisujući teška osećanja koja krase našu svakodnevicu jedan čovek jeistupio.
Razumeti Čuturila znači prići njegovom stvaralaštvu kroz dve ravni i sa dve tačke: iz trenutka u kome ova pesma nastaje i unutrašnjeg jezgra istine koju u sebi ona nosi. Između istorijske ravni i poetske vrednosti ima pristrasnosti koliko i stvarnosti.

Izuzetno britkim opisom pevajući aktuelne probleme prosečnog građanina,uz nežnu melodiju koja na kraju prerasta u gitarsko majstorstvo divnog tona poput Volšovog iz ''Hotela Kalifornije'', Čuturilo potvrđuje status stvaraoca od klase koga znamo (mada mu to nikad nismo glasno rekli) iz solističkih radova ili pesama za Riblju čorbu, YU grupu, Cukića, Čolića...
Vrednost ove pesme sastoji se u smelosti da se na topao, dirljiv i neprenaglašen način iznese realan doživljaj ljudi koji ovde žive, a pritom ti doživljaji i događaji s kojima se suočavamo uopšte nisu prijatni.Voleo bih da mogu potpisati neke stihove, a naročito: ''Za hipnozu nove vrste sklopio je čovek prste'', ''opasna je hemisfera u tom carstvu amatera'' ili''lavovi su u egzilu, sad hijene kolo vode''...
U vremenu opšte sumnje neko mlađi može pomisliti da je ceo žar beogradskog novog talasa nestao u političkom mulju ili bezbednoj zavetrini malih života, ali greše. Ostalo je još časnih koji znaju da za marginu nema ključa. Ni kalauza.