Dejan Pejović Peja (The Dibidus): Ljubav i dalje pobeđuje sve

Sa Dejanom Pejovićem Pejom, frontmenom sastava The Dibidus, razgovarao sam o aktuelnom izdanju benda, živom albumu Uživo iz kluba „Fest“, o njegovim danima u Vampirima i Familiji, stanju na srpskoj rock sceni…
Autor: Petar Kostić/zlihadzo.com

Petar: Početkom godine pojavilo se treće izdanje The Dibidusa, live album Uživo iz kluba „Fest“. Mislim da je odluka da vaš treći album bude živi, pogotovu zato što je sniman tek nekoliko meseci nakon što ste se vratili na scenu Trenerkom i sakoom, veoma hrabra…
Peja: Hrabrost je relativna stvar, kao i procena iste. Često je bliska sa ludošću. Međutim, mi se nismo odlučili na takav korak da bi dobili orden za hrabrost, već da bi nastavili kontinuitet, koji je u današnje vreme i u novonastalim uslovima gde važe neka druga pravila, neophodan. Osim toga, taj album je presek mog 25-ogodišnjeg rada u muzici, ali i neka vrsta vizit-karte mog sadašnjeg benda.
Petar: Album Trenerka i sako je prvobitno objavljen na CD-u od strane Long Playa, a kasnije ste ga poklonili za besplatan download sa vašeg zvaničnog sajta. Da li će i Uživo iz kluba „Fest“ u jednom trenutku postati dostupan za besplatan download?

Peja: Da li će živo izdanje biti dostupno za free download, pitanje je za našeg izdavača. Kako sada stvari stoje, neće biti dostupan na taj način.

Petar: Šta ti misliš o ovom vidu izdavanja albuma kojem su se masovno okrenuli i afirmisani bendovi?
Peja: Free download je nužno zlo. Već sam više puta pričao na tu temu. Od izdanja nema nikakve zarade jer piraterija čini svoje. Onda si samim tim maltene prinuđen da sam sebe piraterišeš. Muzička industrija u svetu ima isti problem, ali stanje nije tako haotično kao kod nas. Tretman muzičara kod nas je katastrofalan, alarmantan. Situacija je krajnje urgentna. Ja zaista ne pamtim da je neko ministarsvo kulture ikada nešto uložilo u pop-rock kulturu. Tu ne računam koncertna dešavanja. Da se razumemo, stanje u kulturi je generalno loše. Ali kako sad da se boriš za neke stvari koje su marginalne u odnosu na činjenicu da neki nemaju ni za hleb. Muzika se može skinuti sa interneta, ali ja još nisam pronašao način da besplatno downloadujem hleb.

Petar: Jova [Jović, gitarista] se nije pojavio na albumu Uživo iz kluba „Fest“. Kada ste vas dvojica 2007. godine ponovo pokrenuli The Dibidus, rečeno je da on neće uživo svirati sa bendom, ali da će biti zvanični član. Da li je njegov status još uvek takav?

Peja: Joca se nije pojavio na živom izdanju upravo iz razloga koji je naveden. S obzirom da nije bio na stejdžu, odgovor se sam nameće. On je izuzetan muzičar koji ima svoje mesto u domaćoj muzici. Ali i živi primer kako zbog tog istog haotičnog stanja i lošeg tretmana muzičara ti isti muzičari bivaju primorani da rade neke druge stvari ne bi li preživeli. To je velika šteta i nepravda. To je kao kada bi vrhunski hirurg vozio taksi, jer od nečeg mora da živi. Potpuno razumem situaciju, ali se pitam dokle.


Petar: Na albumu je kao bonus objavljena pesma „Draga“, duet sa Nenom Belanom. Kako je došlo do ove saradnje? Pretpostavljam da tvoje i njegovo poznanstvo seže još iz vremena kada su Vampiri i Đavoli imali zajedničku publiku…

Peja: Duet sa Belanom nema veze sa prijateljstvom iz prošlosti. Davno sam napravio tu pesmu. Tada smo baš komentarisali da ima nešto što pomalo liči na Belanov fazon dok je radio sa Đavolima. Tu i leži deo odgovora, zašto baš Neno. Ali pre svega zato što je to jedan izuzetan čovek i muzičar. Koristim i ovu priliku da mu se javno zahvalim na saradnji.

Petar: Meni je oduvek bila simpatična činjenica da su ta dva benda koja su svirala doo-wop, ili neo doo-wop, znači „muziku za zaljubljene“, imala tako strašna imena, „Vampiri“ i „Đavoli“…

Peja: Za Đavole ne znam. Ali, kada sam sa Vampirima snimao prvi spot, svi smo spontano nosili naočare za sunce. Ako se ne varam, odatle je krenula ideja da se zovemo Vampiri. Davno je bilo.

Petar: Kad pominjemo Vampire, neizbežno se pojavljuje tema Erinog prošlogodišnjeg ponovnog formiranja Vampira i povratničkih koncerata na kojima tebe, ali i Saše [Petrova, gitariste Dibidusa, nekada Vampira], nije bilo…

Peja: Nije bilo još nekih vrlo zaslužnih ljudi za taj bend. Osim toga, da bi se negde pojavio, neko treba da te pozove. Ja nisam dobio nikakav poziv. Takođe želim da demantujem da je nekolicina nas odbila da nastupi kao Vampiri. Dakle, nismo pozvani. Želim takođe da pojasnim još jednu stvar. Deksi, Gedža i ja nikada nismo svojevoljno otišli iz  benda. Mogao bih još mnogo toga da kažem u vezi svega toga, ali ne želim da se bavim time. Sve je to jako tužno i ružno… Idemo dalje.

Petar: Vratimo se malo unazad, na početke The Dibidusa… Čini mi se da publika nikad nije saznala ko je kumovao bendu?

Peja: Ja sam kumovao. Meni je sama reč „dibidus“ totalno dibidus. Učinilo mi se da ide uz šarenolik stil koji se čuje u našoj muzici.

Petar: Rekao bih da se na ono što si nekada radio sa Familijom mnogo više nego prvi album Dibidusa oslanja Trenerka i sako…

Peja: Apsolutno bih se složio da je drugi album puno bliži onome što sam radio sa Familijom. Nemam šta da dodam.
Petar: Na oba studijska albuma Dibidusa prisutna je ta, meni jako zanimljiva, latino-šansonjerska crta…

Peja: Latino-šansonjerska crta jeste prisutna. Volim to, šta drugo da kažem. Sve je dobro dok ima ritma i dok guza radi.


Petar: Mislim da The Dibidus sa puno uspeha spaja plesnu muziku i društveno kritičke tekstove. Malo kome na našoj sceni to zaista polazi za rukom, iako mnogi pokušavaju…
Peja: Ja volim kontraste, i ako su mi teme same po sebi često mračne i teške, ali istinite, ja volim da ih pakujem u muziku uz koju može da se igra. Pa gde još i muzikom da mračim ljude. Bilo bi previše, Jedva i ovo gutaju. Ali, mi smo takav narod. Najviše se zajebavamo kad nam je najteže. Ginemo k’o partizani, sa pesmom na usnama.

Petar: Meni lično najbolja stvar sa Trenerke i sakoa je pesma „Iz dupeta u glavu“ u kojoj su brojne reference na pesme Familije…

Peja: „Iz dupeta u glavu“ jeste pesma koja je negde autobiografsaka priča. Otuda i citati onoga o čemu sam pisao i u Familiji. Neke stvari se očito nisu promenile.
Petar: Familija je jedini bend svoje generacije koji je uspeo da iznedri toliki broj hitova, i to na samo dva albuma, čije su pesme u toj meri uspele da „uđu u narod“, što se, mislim, vidi i po reakcijama publike kada The Dibidus izvodi ove pesme…
Peja: Familija je funkcionisala u vreme kada su uslovi za igru bili skroz drugačiji od današnjih. I tada je bilo suludo vreme. Rat, sankcije… Svašta ružno. Ali je postojala scena, kao i sistem koji je kako tako funkcionisao. Postoji  i sada scena, ali je krajnje haotična i selektivna. Osim toga, faktor sreće nas je poslužio, kao i priča o slaganju kockica. Jake individue su činile taj bend. Podržavali smo jedan drugog… Maltene živeli zajedno. Živeli smo isključivo od benda i maksimalno smo bili posvećeni bendu. Onda rezultati dođu sami po sebi. Ja tek sad postajem svestan značaja tog benda i svih tih pesama,i drago mi je zbog toga. Znači da nije bilo uzalud.

Petar: Sa Gedžom [Goranom Redžepijem, nekadašnjim bubnjarom Vampira i Familije, danas menadžerom Dibidusa] još uvek sarađuješ na neki način, Deksi je pevao prateće vokale na The Dibidusu… Da li je Familija definitivno završena priča?
Peja: Kako stvari sada stoje, ta priča je završena.

Petar: Koliko pratiš domaću rok scenu? Postoji li neki mladi bend koji ti je privukao pažnju?

Peja: Stignem da pratim koliko mogu. Ima jako puno mladih bendova i to svakako raduje, ali onima koji vrede treba dati šansu kakvu zaslužuju. E, to je hrabrost. Kad u 21. veku u Srbiji odlučiš da se baviš rock ‘n’ rollom. Ne bih nikoga posebno izdvajao. Cenim i poštujem svačiji trud. Nešto mi prija više, nešto manje… Ali, trud se mora poštovati.

Petar: Na albumu Trenerka i sako našla se nova verzija pesme „Pokloniću joj nebo“ koju si ti napisao a Vampiri snimili za film Mi nismo anđeli. Ja mislim da je scena u kojoj se „Pokloniću joj nebo“ pojavljuje, velikim delom zahvaljujući upravo toj pesmi, jedna od najkultnijih kada je reč o našoj filmskoj umetnosti. Na Uživo iz kluba „Fest“ ovu pesmu si najavio rečenicom: „Da li ste ikada vodili ljubav na podijumu za igru?“…

Peja: Malo ko zna da je u tom filmu trebala da se koristi originalna muzika iz 50-ih i 60-ih godina. Međutim, zbog mogućeg problema sa autorskim pravima od toga se odustalo. Tako je pao izbor na Vampire, kao bend koji je negovao taj retro stil. Scena u kojoj se čuje „Pokloniću joj nebo“ trebala je da bude pokrivena sa pesmom „Stand by Me“ od Ben E. Kinga. E sad, sve ostalo je istorija. Meni je drago što je ta pesma postala velika, ali ton ne ide bez slike, tako da nije to samo moja zasluga. Tako se poklopilo. Ja nikad ne znam šta će biti sa pesmom koju pišem. Nisam ja taj koji određuje šta će biti hit. Tu se publika pita.
Petar: Na svim vašim albumima ispisan je moto „Budite dobri ljudi, i volite se, jer ljubav pobeđuje sve“. Misliš li da i u ovakvom vremenu ljubav ima tu snagu?
Peja: Naravno da ljubav ima tu snagu, samo je pitanje da li ima ljubavi. Za početak, neka svako pokuša da je pronađe. Zato ću i ovom prilikom poručiti svima: BUDITE DOBRI LJUDI I VOLITE SE, JER LJUBAV POBEĐUJE SVE.