05.07.2013.

Bono Vox: Prijatelj bankara i neoprevaranata

Bono filantrop nije ništa drugo nego blizak prijatelj bankara i neoprevaranata, piše Teri Iglton u prikazu knjige Herija Brauna "The Frontman: Bono (In the Name of Power)"
Autor: Terry Eagleton/The Guardian
Tekst prevela Marija Šerban/KontraPress


Nije iznenađujuće da su i Bono i Bob Geldof, dve vodeće zvezde filantropi našeg vremena, Irci. Irska u kojoj su rođeni šezdestih godina prošlog veka se nalazila između razvijenih zemalja i zemalja trećeg sveta, tako da je više saosećala sa siromašnima širom planete nego što to čine stanovnici Hempsteda (Hampstead). Kao duboko hrišćanska nacija, imala je takođe i dugu misionarsku tradiciju. Bebe afričkog porekla su zbrinjavane mnogo pre nego što su holivudske zvezde počele da se oko njih otimaju. Sam Bono je bio član molitvene zajednice sedamdesetih godina, pre nego što je naišao na kožne pantalone i tamne naočare. Razbacani širom sveta, bežeći od gladi i nemira kod kuće, Irci su odavno postali kosmopoliti, daleko manje zatvoreni kao zajednica nego što su to njihovi nekadašnji posednici. Male nacije ne mogu sebi da priušte izolovanost velikih nacija.
Osim toga, ako ste rođeni na margini Evrope, a žudite za slavom, uočljiv humanitarian cilj za koji se borite kao i manija za samopromocijiom vam mogu dobro doći. Kao što su Irci, opšte govoreći, zbog unutrašnjih sukoba bili primorani da postanu kosmopoliti, tako su ljudi kao Bono i Geldof mogli da iskoriste svoju nacionalnu pripadnost kako bi skočili na svetsku scenu.

Bono pripada novoj, kul, post-političkoj Irskoj; okrećući se ka staroj gladnoj i sukobima pokidanoj naciji, koja se sada zove Afrika, premostio je ponor između njih dve. Međutim, ni u svojoj zemlji, ni van nje, za tu vrstu rada nije dovoljno priznat. Heri Braun se priseća (možda apokrifne) priče kako je pevač na sceni udarao dlanom o dlan rekavši: ”Svaki put kad udarim dlanom o dlan, jedno dete umre!”. Neko iz publike je viknuo “Onda prestani to da radiš!”.

Uspon do slave Pola Dejvida Hjusona se takođe podudara sa postmodernim padom politike u spektakl. Ko bi od jedne rok zvezde mogao da bude bolji političar u eri fabrikovanih osećanja i manipulacije slikama? Ostajući u šoubiznisu, Bono je mogao da se predstavlja kao neko ko je van političke arene i ko jednostavno govori šta oseća. Međutim, kao slavni muzičar on ima  podršku miliona, što znači da je politička elita rada da ga ima na svojoj strani. Iako je uspeo da pažljivo iskonstruiše ironiju na sopstveni račun (kako je smešno da preplaćena rok zvezda iz dablinske radničke klase, spasava svet!), on zapravo duboko u sebi nikada nije prestao da okleva da iskoristi svoj položaj i tu političku zajednicu iznutra okupira. Kako je malo verovatno da kao autsajder zna dovoljno o globalnoj ekonomiji, on prati znake upućenih, konvencionalnih insajdera. Upravo zbog toga je Bono i predvodnik i konzervativac.

Jedan od rezultata ove kampanje je da je gladovanje postalo šik. U ovoj impresivno pripremljenoj polemici, Braun navodi kako je Eli Hjuson, supruga Bona, hvalila rad svoje dizajnerske kompanije iz Pariza, zbog prihvatanja uticaja afričkih pejzaža. Divila se “kako neki komadi odeće izgledaju kao da su već ranije nošeni i da su posle našiveni … kako bi na određen način uklopi ceo kontinent”. Hjusonov suprug-mesija, “mali i priglup, a velikog srca”, kako ga je svojevremeno nazvao časopis Viz, već nekoliko decenija pokušava da u svoj imidž uklopi Afriku. Kao i Geldof, nasledio je društvenu svest šezdesetih godna prošlog veka bez političkog radikalizma, zbog čega se i pokazao kao pogodan frontmen za neo-liberale.

Zapravo, kako Braun ističe, dodvorio se rasistima kao što je to Džesi Helms, oprao je arhitekte iračke avanture, kao što su to Toni Bler i Pol Volfovic i pronašao je srodnu dušu u ekonomisti šokantne doktrine, Džefriju Saksu. Dodvoravao se takođe i kraljici, ulizivao Izraelcima, puzio pred korporacijskim siledžijama i povezao se sa američkim evanđelistima u Africi koji zagovarajju nekorišćenje kondoma. Čovek koji naizgled svake četiri sekunde prstima pokaže znak za mir, očigledno nema problem sa sponzorisanjem BAE, korporacije koja se bavi naoružanjem. Uporno greši kada pomenute sile smatra neškodljivim i ne vidi osnovni konflikt interesa između njihovih prioriteta i potreba siromašnih. Njima je potrebno samo da im se obraća slatkorečivo šarmantni, neobrijani Kelt. Iako je nesumnjivo učinio mnoga dobra u svetu, kao što to ova knjiga spremno priznaje, jedan veliki deo je bio pro-Bono a ne pro bono republico.  

Kada bi Bono zapravo poznavao istoriju svoga naroda, bio bi svestan činjenice da Veliku glad 1840-tih nije izazvala nestašica hrane. Ona je retko uzročniki gladi. Bilo je mnogo useva u zemlji, ali njih je trebalo izvoziti kako bi se platila kirija onima koji zemlju poseduju. Takođe, sama Britanija je imala više nego dovoljno hrane da prehrani Irsku. Ono što je krizu pretvorilo u katastrofu je doktrina slobodnog tržišta koju srčano brani frontmen grupe U2. Širom rasprostranjena glad je rezultat predatorskih društvenih sistema, a to je činjenica čijem prikrivanju suži Bonov apolitični govor humanitarizama.

Braunov slučaj je jednostavan ali je poražavajući. Kao multimilionerski investitor, koji na svetskom nivou izbegava porez, drugar Buša i Blera i poslušnik bankara i neo-prevaranata, Bono je lice uverljivosti globalnim silama koje prave dobar deo haosa koji je on spreman da za njima počisti. Njegove tehnokratske kampanje okrenute ka zapadu i prijateljski nastrojene prema korporacijama, su ga terale od jednog do drugog lažnog rešenja, u neprijatne saveze i ponižavajuće poraze. Braun tvrdi da siromašni za Bona postoje samo kao predmet zapadnog milosrđa. Oni se ne doživljavaju kao sposobni za militantnu mobilizaciju koja bi mogla da ugrozi interese zapada. 

Bertold Breht priča o kralju na Istoku, koga je toliko pogađala patnja na svetu da je okupio sve mudrace i tražio od njih da otkriju koji je uzrok patnje. Mudraci su se detaljno pozabavili problemom i vratili sa otkrićem da je uzrok svetske patnje sam kralj.

Нема коментара: