The Beatles: Rusi im pravili ploče preko rendgenskih snimaka

Nikad nijedan bend nije toliko plašio autoritarne režime kao četvorka iz Liverpula
Izvor: Vijesti

Kolja Vasev nije velika istorijska ličnost niti revolucionar o kome pišu udžbenici. Dugokosi bradonja, ipak, dobro se seća kako je 1960. godine, na željezničkoj stanici u centru Lenjingrada morao da stisne zube i oćuti bol.
“Ti nisi sovjetski čovjek” zaurlao je policajac na Kolju, i počupao ga za kosu kojom je htio da liči na Bitlse.

“Moja duša je uzletela, uzletela sa Bitlsima”, seća se Kolja, sada čovek na pragu trećeg doba, jedan od junaka knjige Leslija Vudheda „Kako su Bitlsi ljuljali Kremlj“ (How the Beatles rocked the Kremlin, 2013, Bloomsbury USA).

Liverpulska četvorka je iza gvozdene zavese postala kult i simbol slobode, možda i zato što je bila na udaru svemoćnih partijskih cenzora - zabranjeni ukus. O tome kako je rok muzika pomogla da se sruši velika sovjetska imperija još se piše na Zapadu, gde stručnjaci izdvajaju Bitlse kao tačku prelomnicu.

Grupa je bila vrlo nepoželjna u SSSR-u šezdesetih godina prošlog veka, nikad formalno zabranjena, ali su na aerodromima došljaci pretresani u potrazi za subverzivnim elementom – vinilom. Posao službenika na granici bio je da ploču otkrije i posebnim oruđem izgrebe. Ne toliko zbog reči koliko zbog ritma i melodije rok je bio državni neprijatelj, dok su diljem crvene imperije nastupali anemični pevači u puloverima i odelima.
Mislim da su stari komunistički rukovodioci bili svesni da u toj novoj muzici, posebno u Bitlsima, ima nešto što debelo podriva njihovu moć“, rekao je Vudhed u intervjuu za njujorški radio WNYC.

U knjizi koja je ovogodišnji nastavak dokumentarca iz 2009. godine, autor opisuje čudesne zgode rokera-ilegalaca, prvih disidenata pop kulture u Istočnoj Evropi. Mladi rokeri u Moskvi, Kijevu i Lenjingradu bili su ekstremno kreativni i hrabri. Na radio Luksemburgu ili Radiju Slobodna Evropa, ili BBC-ju, snimali su pjesme Bitlsa, a zatim su krali rendgenske snimke iz bolničkog smeća.

Ti snimci su bili otisnuti na vrlo savitljivoj plastici, pa su se mogli urolati i sakriti u rukav. Na parčetu plastike koje će uskoro prenositi zvuk zabranjene muzike još su se nazirali zglobovi ili pušačka pluća pacijenata. Muzika bi se preko tih snimaka „narezivala“ u primitivnim studijima koji su bili predviđeni za snimanje poruka sovjetskih vojnika sa fronta. Za tri rublje mogao se pazariti rok ili „šejk“ muzika za ples, iz rukava konspirativnih prodavaca koji su rizikovali zatvor.

Glavni junak Vudhedove knjige, ruski pisac i kritičar Art Troicki kaže: „Na velikom 'trulom' Zapadu, pravili su institucije teške milione dolara samo da bi potkopali sovjetski sistem. Siguran sam da je uticaj i učinak svih tih glupih hladnoratovskih institucija mnogo manji od uticaja koji su napravili Bitlsi”, priča Troicki.

Koliko su Bitlsi bili popularni govori i legenda da su nastupili u SSSR-u, na tajnom koncertu koji su organizovali na nepoznatoj lokaciji - bukvalno na krilu aviona.

Navodno su se na kratko prizemljili u SSSR-u, na svom putu za Japan. Decenijama su mnoge regije i gradovi pripisivali sebi tajni koncert, kao što su se helenska ostrva otimala o Homera. Vudhed kaže da je njegovo dugogodišnje istraživanje pokazalo da je tajni koncert samo urbani mit.

Ali zašto baš Bitlsi? Britanski Gardijan napominje ovih dana da je u Čehoslovačkoj underground scena baštinila drugačije idole, poput Velvet Undergrounda i Frenka Zape.

„Mislim da su Česi ipak imali friško sećanje na demokratiju, pre rata“, odgovara Vudhed. „Osim toga, imali su kulturu koja se oslanjala na Kafku i nadrealno. Sovjetski ukus, sa druge strane bio je melodičan, njima su se pre svega svidele melodije.“

Pesme Bitlsa su se slušale tajno, pa bi ponekad gotovo izbile na površinu. Stisak komunističke partije je bio čvršći ili labaviji, u ciklusima. Tako je, na primer, grupa Vremenska mašina Andreja Makareviča postala vrlo popularna u SSSR-u sedamdesetih, iako je bila inspirisana Bitlsima. Kasnije je ista grupa optužena kao nesovjetska i apatična.

„Represija je dolazila i odlazila u talasima – mogli su vas pustiti da snimite ploču, ili vas zabraniti, otkazati vam posao i obrazovanje. Takva situacija mora da je izluđivala ljude“, rekao je Vudhed koji decenijama proučava ovaj fenomen.

On smatra da je period Nikite Hruščova bio mnogo optimističniji i mekši, za razliku od režima Leonida Brenjeva koji je uveo krutu dosadnu kulturnu politiku.

Kontrakampanja sovjetskih vlasti, u svakom slučaju, nikad nije mirovala. Čak se i jedan smešni sudski proces vodio protiv Bitlsa, proces koji je ličio na školsku predstavu na radiju, sa sve tužiocem i provokatorima poput onih iz Staljinove ere.

U kritičkom prilogu prikazanom na državnoj televiziji “Pop kvartet Bitls” pripovedač je vrlo negativno intonirao priču o Bitlsima, nakon čijeg nastupa “njihova publika više ništa ne može da čuje”. Zatim slede snimci Kju Kluks Klana i siromašnog američkog juga uz sarkastičnu poentu naratora-propagandiste: “Samo vi plešite deco, i ne gledajte oko sebe... Ne zanima vas šta se dešava, samo napred, glasnije i brže! Ne brinite za druge!”

Među “zaraženom” omladinom koja je podlegla čarima novog zvuka bio je i jedan dečak rođen 1953. godine koji će kasnije postati vrlo važna politička figura. Sergej Ivanov, dugugodišnji zamenik Vladimira Putina i ruski ministar odbrane, sentimantalno govori o Bitlsima. Ivanov tvrdi da se bitlmanija “normalno širila sovjetskom državom, kao i u drugim državama, samo što Bitlsi nikada nisu došli u SSSR”.

Rock on bones: Narezivano na rendgenskim snimcima

“Propaganda je bila jedno, ali stvarni život bio je nešto sasvim drugo”, napomenuo je Ivanov.

Da je propaganda određivala život običnih ljudi Ivanov je diplomatski izbegao da konstatuje u Vudhedovom dokumentarcu. Obični ljudi poput Kolje Vaseva sa početka priče, velikog fana Bitlsa, morali su da lete “ispod radara” kako bi slušali muziku nadahnuća.

Pola veka kasnije, Pol Makartni je pevao na Crvenom trgu. Koncert iz 2003. godine ostaće upamćen i po trenutku kada je Pol izveo “Back in the USSR”.
Emocije su nagrnule, mnogi iz publike su plakali.

Đorđe Marjanović kao peti Bitls

Jugoslovenski pevači imali su velike turneje po SSSR-u šezdesetih i sedamdesetih godina i bili neka vrsta “prihvatljivog zapada” za sovjete. Među desetinama pevača koji su na turnejama ostajali mesecima, istakao se jedan – Đorđe Marjanović.

Marjanović je, kako piše nedeljnik “Vreme”, vrlo ozbiljno planirao svoje koncerte. Osmišljavao je scenski nastup i prepevao svoje pjesme na ruski. Osim Bitlsa, Marjanović je sovjetskoj publici približio i Mama’s and Papa’s, Boba Dilana i kasnije Brajana Ferija. Tako je rok muzika uspela da stigne u SSSR, u prihvatljivoj zvaničnoj formi. Vudhed piše o nekim bendovima koje su sovjeteske vlasti “favorizovale” i dopuštale. To je uglavnom bila disko i dens- pop muzika: Bee Gees, Abba i Boney M (zabranjena je bila samo njihova pesma “Raspućin”).

Disko muzika je bila dopuštena, tumači Vudhed, jer se mogla zadržati u plesnim salama i nije pretila da se može preneti na ulicu.

Desna strana medalje

Komunisti su u SSSR predstavljali Bitlse kao opasnost po sovjetsku omladinu, koja nakon njihove muzike može postati nezainteresovana za probleme u društvu. Da stvar bude smešna do kraja, pobrinuli su se američki desničari koji su šezdesetih godina liverpulske bube pokušali da eliminišu gotovo istom papučom. Knjiga „Komunizam, hipnotizam, Bitlsi“ velečasnog Dejvida Noebla iz 1965. godine, kao kritika Bitlsa vrlo je slična sovjetskom propagandnom filmu iz tih godina.

„Pošto će naši tinejdžeri obuzeti Bitlmanijom podići pobunu, moramo razumeti njihovu osnovnu filozofiju. Jesu li oni prijemčivi neprijateljima naše Republike?“, pita se Noebl. „Da bismo razumeli šta rok muzika generalno, i posebno Bitlsi, rade našoj omladini, moramo se vratiti u Pavloljevu laboratoriju. Sposobnost Bitlsa da mlade dovedu u takvo stanje da skidaju odeću i bune se, dokazana je laboratorijski. Reč je o naučno ustanovljenoj masovnoj hipnozi i veštački izazvanoj neurozi“, piše velečasni Noeble koji je u Reganovo doba čak bio i kandidat za Kongres.

Bitlsi nisu samo bili na meti vlasti SSSR-a: njihova muzika je bila zabranjena na tridesetak radio stanica u Teksasu, u Južnoafričkoj Republici, a svojevremeno su i grčki graničari šišali svakoga ko bi sa karatkerističnom bitls frizurom krenuo da uđe u zemlju.