07.02.2012.

Zoran Kostić Cane (Partibrejkers): Neki te poštuju, a neki te smatraju budalom

Beogradska rok grupa koja se smatra jednom od najboljih u bivšoj Jugoslaviji, koncertom u novobeogradskoj Hali sportova 3. marta obeležiće 30 godina rada
Izvor: Novosti


Beogradska rok grupa Partibrejkers, koja se smatra jednom od najboljih u bivšoj Jugoslaviji, koncertom u novobeogradskoj Hali sportova 3. marta obeležiće 30 godina rada. Dok iščekujemo ovaj događaj, ali i novi studijski album za koji je već urađeno šest pesama, vođa i pevač grupe Zoran Kostić Cane za naš list kaže da je od tih 30 godina, poslednjih 15 prošlo jako brzo u očekivanju nečega što se nije ostvarilo:

- Teško je kad imaš velika nadanja, a ništa se ne ostvari. Uvek veruješ da si bolji no što jesi, a u stvari - takav si kakav si. Celog života mi tražimo tu pravu težinu, meru i kroj svom liku. Svaki čovek, što je normalno, misli da više zaslužuje nego što dobija. Ali u stvari, koliko dobiješ, toliko si zaslužio. Kakav život živiš tako ćeš i da odživiš. Da ne kažem umreš.
* DA li je trenutak kad ste upoznali Čaka Berija jedan od najlepših u vašem životu?
- Pa jeste, to nam je ćale. Čoveče, kako ne, biti pored njega to je, bre, suštinski trenutak. Još rukovanje s njim! Dovoljno je što sam ga video i što ću to večno pamtiti. To je kao oni trenuci spoznaje kad upališ svetlo u sebi. A čovek često traži taj prekidač, to paljenje svetla, taj kres da upali svoju luču. Opet, ima gro ljudi, ne traži ništa, jer život je težak sam po sebi. Vidiš šta ljudi rade, bre? Ubijaju se zbog svog položaja. Čovek je sad samo predmet neke statistike, birokratskog odnosa prema njegovoj suštini. Ja sam za čoveka, treba mu pomoći. I pomažući drugom, pomažemo i sebi, otvaramo mogućnost da će opet neko da se pojavi da nas ozari.

* Partibrejkersi su svojevremeno punili stadion Tašmajdan ko od šale. Sada ćete svirati na duplo manjem prostoru?
- Grupe kao što su Partibrejkers su skrajnute. Našu poslednju ploču niko nije hteo da izda, nemamo nikakvih olakšica, nemamo ljude koji bi da ulože lovu u nas, kao: „Evo vam neka kinta, lepo mi je što će mi ime biti na plakatu i saznanje da sam vas pomogao.“ Svi nešto pričaju: „E, voleo sam vas u mladosti.“ Šta to znači? Da li me voliš sad? Nekad ti je muka da s nekim praviš aranžmane koji bi išli nauštrb tvog identiteta i integriteta. Da se pogađaš i cenjkaš, a imaš pesme u kojima si decidirano protiv toga. Naš ideal ne odgovara našim pozicijama u stvarnosti. Hala sportova, doći će tri soma ljudi, možda jače, možda manje, nadam se da će sve biti okej, da ćemo imati dobar zvuk, da će se napraviti dobra emocija, sviraćemo neke stvari koje dugo nismo svirali. Pozvao bih ljude da dođu na koncert, da pođu u susret svojoj radosti, naprave ravnotežu sa sobom i malo se rasterete, jer mi smo uteha za sve koji drže do emocija, osećanja, razmišljanja, raznolikosti, hrabrosti i junaštva. Uteha smo i za one smo koji ne znaju kako da budu svoji i kojima treba ohrabrenje. Život je ovde obučen u rite, delimo se na gladne i site.

* Osećate li se slavljenički?
- Meni to ništa ne znači, ja ni svoje lične rođendane ne slavim. Kad bi se stalno okretao ka tome šta je bilo, ne znam da li bih bio spreman za ono što će biti. Ne želim da se opterećujem. Važan mi je ovaj trenutak. Već danas mislim na sutra, a ovaj trenutak želim što bolje da provedem jer mi to sutra niko ne garantuje. Mi zavisimo od spleta okolnosti. Naš slučaj sa srećom igru igra, tako da ma koliko da bi želeli, ono što je suđeno, to će biti. Ovo sad zvuči malo nehrišćanski, ali mi smo tu da utičemo svojom svesnošću, emocijama, zdravim razumom i čistim srcem na put naših života. I nadamo se da će nas taj put i pravac koji pokušavamo da držimo odvesti negde u neku baštu, a ne u neku kotlarnicu. Uvek tražim neki znak da li sam na dobrom putu kroz ovaj bedak.

* ZA vas i gitaristu Nebojšu Antonijevića Antona kažu da ste srce i duša Partibrejkersa. Da li ste mogli da poželite boljeg saradnika?
- Drago mi je što sam s njim, pošto on ima veliku ljubav prema muzici. On bi se uključio u radijator i svirao. Različiti smo ljudi, ali ta ljubav prema muzici nas zbližava. Opet se vraćam na ono da ljude zbližava njihova istovetnost, a ne različitost.

* Ipak, kada ste počinjali pre tri decenije, da li ste mislili da ćete dogurati dovde?

- Ma ne, bre, ti tada samo misliš da bude dobar koncert. Misliš na ono kratko, čoveče, onda u nekim trenucima osetiš da to što radiš ima smisla i da to hoće neko da sluša jer ima kvalitet. Prolaze mnoge stvari, obično te ljudi podsećaju na njih. Kad sam radio monografiju „Srce kuca, tu je“ morao sam da zaronim u neku ličnu arhivu. Video sam ono što mislim da si zaboravio. Da li je dobro ili loše, to je na nama da procenimo, na meni u konkretnom slučaju. Mislim da se „Partibrejkersi“ nisu obrukali, što ne znači da nećemo. Ko zna, niko ništa ne garantuje, borba je neizvesna do samog kraja. Furaš i nadaš se najboljem. Važni su odgovori koje ćemo na kraju poneti s nama. Najvažnije je da doživimo smrt spremni.

* Vaše mišljenje cene ne samo rokeri...
- Neki te poštuju, a neki te smatraju budalom. Ne mogu da se opterećujem takvim stvarima. Drago mi je ako vidim poštovanje koje ljudi imaju prema meni. Ali sneveselim se kad me nekad olako shvataju. Kao: „Eno Caneta, svojim mislima ore zemlju, beži od njega, sad će da nas uguši.“ Ne, nisam ja u toj varijanti, ne bih voleo da me tako predstavljaju. Zamisli kad bi sve bilo ozbiljno, bili bismo pretenciozni u svom pokušaju da promenimo nepromenjivo. Dođimo, pa red šale, red zbilje, naći meru, ravnotežu, harmoniju. To su stvari o kojima ja mogu da razmišljam, hvala bogu. Ima ljudi koji o tome ne mogu da razmišljaju jer im beda rebra broji. Stomak je uvek veliki teg u čiju korist mnoge stvari pretegnu. Ali ljudi su okej, dolaze na naše koncerte, interesuju se za to generacije. Na svirke nam dolaze ljudi od 55-60 godina, koji vole tu energiju. Znači, Partibrejkersi i dalje imaju energiju.

Нема коментара: