Miki Pack Radojević (Six Pack & Čovek Bez Sluha): "Događaj dana" u "Epicentru" - a može i obrnuto

Ne vidim sebe kao nekog usamljenog revolucionara. Jednostavno marljivo radim svoj prelepi posao, dajem se do zadnjeg miligrama duše i zadnjeg trenutka slobodnog vremena. Ležem noću u krevet u nadi da će to što više ljudi, pre svega mladih za koje još ima vremena, prepoznati
Razgovarao: Ivan St RIZINGER

Bilo je to, sad mi se čini, prilično davno - promocija albuma prvenca Six Pack-a i susret sa veselim, raspevanim i razigranim pankerčićima iz Smederevske Palanke... i baš mi se svidehu, od prve. A opet, ko bi rekao da je od tog ipak globalno - srpskog tmurnog vremena prohujalo zamal' pa dve decenije... U međuvremenu Miki je nakon apsolutnog frontmenstva (ideal - autor, gitarista & pevač) u Pack-u odleteo malo i do Kragujevca, da podrži braću po pankovštini Čoveka Bez Sluha, pa se, gle čuda, i tamo sjajno snašao - u gotovo identičnim ulogama. I eto - u cirka dva-tri meseca obe grupe pojaviše se sa novim izdanjima (dugosvirajućim!!!) a ja cimnuh starog prijatelja da razjasnimo neke stvari...


Rizi: Znam biografije mnogih domaćih i svetskih bendova, ali nikako ne mogu da se setim nekoga ko je bio autor i lider dve grupe istovremeno, osim Jacka Whitea i Maynarda Jamesa Keenana eventualno... Kako u glavi uopšte razdvajaš ideje, koju ćeš u koju fioku da staviš?

Six Pack 2011

Mickey: Heh! Zvuči laskavo kad ga tako formulišeš.. Istina je, u stvari, da se nikad pošteno nisam ni zamislio nad tim pitanjem. Kada vratim film i pomislim na to otkud ja u dva tako ozbiljna benda, sve izgleda kao slučajni skeč sudbine, a opet, možda sam i sam tražio što veći broj razloga za svakodnevno ustajenje iz kreveta. Neko svoje bivanje u muzici (većina u Srbiji) voli da posmatra kao svoju tamnu stranu meseca, hobi ili dodatni mesečni prihod, a ja eto – marljivo radim samo jednu stvar u životu, živim od nje kao što i postojim zbog nje.
Onda pitaju “može li se živeti od rock n rolla?” – Naravno da može.
A kada si te sreće da za najbliže saradnike imaš svoje najbolje prijatelje, pri čemu najpre mislim na svoj ortake iz benda, posao postaje jedno veliko zadovoljstvo i jedno iskreno i veličanstveno druženje.
Da ne odemo sa teme, iako su ČBS i Six Pack bendovi jako sličnog žanra, oni su ipak bendovi različitih senzibiliteta. Po tom kriterijumu i odvajam pesme u dve različite “fioke”.

Rizi: Dve decenije na sceni, prošao si "sito i rešeto" surove srpske stvarnosti, kretao od loših studija, ručno namotavanih kaseta, nastupao po evropskim skvotovima... a ipak, imam sumorni utisak,da nam je scena, baš kao i životni entuzijazam, tek sada u potpunom rasulu...

Covek Bez Sluha u "prosirenom" izdanju 2011

Mickey: Slažem se. Slušaocima je pao kriterijum, daj da se proveselimo uz lake note i banalne tekstove, daj da se gleda domaći film – zar da se naprežemo još i čitanjem titla?…loši su đaci postali junaci. Šokirani fan ostavio komentar na ju-tjubu “vau, kakav bend ovaj Six Pack, zašto ti momci nisu još popularniji?”
Zato, sinko, što na sve muke sa hiper produkcijom usranog folka čak i ono malo medijskog prostora koji postoji, razne kvazi rok emisije guraju na prva mesta top liste bendove koji iz očiglednih razloga ne mogu da prodaju više od 30 karata na svojim koncertima.  “Nova srpska scena”?! Hahahaha – držim se za stomak od smeha.
Izdavači ti izdaju album tako što nalepe svoj logo na CD i od tog trenutka tvoj novi album služi za pranje para, bez opcije da izdavač eventualno malo i pogura tvoj bend. To onda rezultuje padanjem morala kod onih koji zaiste nešto vrede, baš kao kod posade jedrenjaka koja mesecima nije ugledala kopno. Da li da dodam i to da u onolikoj džungli kao što je Bograd gotovo i ne postoji pristojan klub sa pristojnim uslovima za svirke?... 
Pitaju fanovi po zidu Fejsbuka: “Kad ćete u Bor?”, “Kad ćete u Veliku Planu?”….
- Gde, druže? Kod tebe u garažu??

Rizi: Predvodiš grupe iz Smederevske Palanke i Kragujevca, živiš u Beogradu – za takvo razvlačenje treba puno snage i ljubavi... Jesi li često "pucao" od nemogućnosti da išta globalno promeniš u ovoj zemlji "miljenika" i "provincijalaca"?

Mickey: Ne vidim sebe kao nekog usamljenog revolucionara. Jednostavno marljivo radim svoj prelepi posao, dajem se do zadnjeg miligrama duše i zadnjeg trenutka slobodnog vremena. Ležem noću u krevet u nadi da će to što više ljudi, pre svega mladih za koje još ima vremena, prepoznati. Po ceo dan razmišljam gde ćemo na sledeće gostovanje, ostvario sam nenormalno dobru interakciju sa fanovima putem interneta. Svima koji su iole kulturni da nastupe uz obično “zdravo!” odgovaram čak i na najgluplja pitanja. Ne flertujem, ali hoću da ih privolim da ne odu na “tamnu stranu sile”.   U poslednje vreme ludim od sve popularnijeg pitanja “Miki, da li možeš da mi pošalješ akorde svojih pesama, imam bend pa bi smo da ih sviramo?” Obično im predložim da razmisle o nekoj drugoj profesiji ako sami ne umeju da skinu 4 akorda, ali kao odgovor na tvoje pitanje moj Six Pack - brat Branko i ja smo uspeli da i za tu bolest nadjemo lek: deco, postoji softver koji se zove Digital music mentor. Potrebno je samo da u njega privučete bilo koju pesmu i on sam napravi tabove, odnosno ispiše vam akorde! Eto.. Ne pucam od nemoći. Sila je jaka u mladog Džedaja! (hahahaha)


Rizi: Čudan je to splet okolnosti – nekoliko godina nisi ni sa jednim bendom objavio ništa, a onda u samo nekoliko nedelja izlaze novim materijali i Čoveka Bez Sluha i Six Packa...

Mickey: Čudan splet okolnosti, ali jedini pravi izbor. Seli smo i razmislili. Ne voli nas toliko ljudi zato što redovno izbacujemo albume, već zato što izbacujemo dobre albume. Naišlo je bilo neko vreme kreativne krize. Nismo imali šta pametno da kažemo, pa smo se pokrili ušima i ćutali. U ilegali smo raduckali, komponovali, pisali i svirali gde god su nas pozvali. Uspeli smo da sebe sačuvamo od zaborava, a onda je emotivni i kreativni naboj u meni eksplodirao. Slučaj je hteo da oba izdanja dožive promociju iste nedelje, istog meseca ove godine. Uh, kakav osećaj!

Rizi: Na čiju stranu naginju bolje kritike, ovo vreme sad verovatno ti je jako uzbudljivo za posmatranje reakcija?

Mickey: Zar tako da naoštriš novinarsko pero za svog dugogodišnjeg saradnika i prijatelja Mikija? (hahahahah) Braniću se ćutanjem, uz kratak komentar da nikad nisam bio srećniji i ponosniji!

Rizi: Opiši malo, svaki za sebe, ova dva izdanja – onako kako ih sada doživljavaš, nakon "izleganja"?

Mickey: “Događaj dana”, novi album ČBSa je hirurški precizno sniman u naj naj najskupljem (čitaj najboljem) studiju na Balkanu, a Six Packov “Epicentar” samleven, sažvakan, snimljen i u “uradi sam” maniru objavljen za svega 2 meseca.
“Događaj dana” je po mom viđenju mainstream liga, a opet live-izvođenje istog je beskompromisni punkrock doživljaj i to je ono zbog čega ga ni sam ne vadim iz plejera u automobilu.
“Epicentar” je nešto nalik bandži - džampingu. Kompresovan konkretan osećaj koji adrenalin diže do krajnjih granica, a koji po isteku poslednjih sekundi preslušavanja (bar mene) nežno spusti na zemlju ostavljajući mi na licu zadovoljni osmeh. Obožavam taj album, obožavam način na koji smo se obratili i prijateljima i onima koji to nikako nisu, obožavam priču njegovog iznenadnog nastanka i obožavam svih, …MNOGO ljudi koji su ga downloadovali!

Rizi: Sastavima, u ovim našim uslovima pogotovo, a pre svega njihovim liderima, vrlo je teško propratiti objavljivanje novog materijala. Tebi se, praktično, čitav taj proces množi puta dva. Kakav je dogovor, koji bend trenutno ima prednost?

Mickey: Ne bi verovao kako to dobro rešavamo! Navijamo jedni za druge, jedni drugima pomažemo u svemu, radujemo se zajedničkim ili odvojenim uspesima. Nema favorizovanja. Nebo je sasvim dovoljno veliki prekrivač za sve, pa i za moja dva benda. Ponekad se samo odredi prioritet po značajnosti nekog događaja i to u najnormalnijem bratskom dogovoru. Primera radi, ako se jednom bendu ukaže prilika da zasvira kao predgrupa Bad Religionu u BG Areni, naravno da će ovaj drugi bend pomeriti za nedelju dana zakazani nastup na lokalnom radiju. Tako ujedno i uspevamo da držimo pažnju javnosti na sebi, a srpskom punkrocku podižemo rejting. Da se pohvalim još nešto? Isto tako dobro sarađujemo i sa Atheist Rapom, LUR-om, Tea Break-om…


Rizi: Albumi su već dovoljno vremena prisutni na besplatnom "skidanju" sa neta. Imaš li kakvu statistiku, ljudi pretpostavljam na koncertima znaju nove pesme?

Mickey: ČBS nema oficijalni sajt, ali je izdavač Long Play dozvolio besplatan download, pa smo to podigli na mediafire.com. Six Pack na svom sajtu sixpackserbia.com koji redovno posećujem i promatram šta se dogadja “ispod haube” je još pre par meseci imao oko 50.000 skidanja. Rezultat je neverovatan. Nove pesme su na koncertima popularne gotovo i kao neuništiva “Fabrička greška”, “Crveni makovi” itd. Jedino čega se trenutno bojim je da me neko ne probudi iz ovog prelepog sna.

Rizi: Već više od pola života si punk fajter s gitarom. Koliko si uspeo da pod kontrolom održiš druge stvari u svom životu, one nemuzičke?

Mickey: Odricanja naravno postoje. Gledao sam kako se dobri bendovi raspadaju upravo zbog toga, bilo da je u pitanju sukob interesa, bilo da je u pitanju posao, školovanje ili neki drugi viši cilj. Meni je opet viši cilj bila muzika a svojim trudom i rezultatima uspeo sam da svoje bližnje ubedim u to da zaslužujem podršku i razumevanje u trenutcima kada se stvari ne odvijaju onako kako bismo želeli. Vodim sasvim normalan život u sjajnom porodičnom I socijalnom okruženju, samo što umesto odlaska u firmu na posao, ja odlazim na probu ili na koncert sa bendom.

Rizi: Jesu li se oba albuma pojavila i na CD formatu, gde i kako se mogu nabaviti?

Mickey: Da, kao što rekoh, ČBS je pod ozbiljnom etiketom “Long Play” iz Beograda tako da disk može najnormalnije da se nabavi u svakoj snabdevenijoj CD radnji, a Six Pack je za potrebe promocije novog albuma odštampao skromnih par stotina diskova, pri čemu će oni diskovi koji posle deljenja novinarima, recezentima, kritičarima ili kolegama ostanu na zalihama – moći da se kupe jedino na našim koncertima. Podizanje albuma na free download samo po sebi ne podrazumeva štampanje diskova, ali znamo da ipak postoje ljudi koji su kolekcionari i vole da imaju disk kao takav na svojoj polici. Znam da sam ti ostao dužan jedan primerak “Epicentra” i rešićemo to čim ovih dana iz štamparije izadje novi tiraž.

Rizi: Za kraj – jel još uvek "u tvom gradu glupo voziti skejt"? I voziš li ga i dalje?

Mickey: Izgleda da smo bili dovoljno dosadni sa onom starom “Fabrička greška” pa su se stvari promenile. Ukoliko si ovo pitao figurativno a i ukoliko si pitao bukvalno. Ja više ne vozim skejt jer u ovim svojim godinama prijatnije se osećam u automobilu.
Ali zato na parkingu ispred supermarketa, na šetalištu u centru grada, po parkovima i trotoarima neki novi i mladi skejtere voze svoje daske i voze ih mnogo bolje nego što sam ja to umeo. Onako kako bi i trebalo da izgleda epilog te skejt priče, ja sedim iza zatamnjenog stakla kafeterije, gledam u njih kad projure i naravno, onako kradom sam za sebe, se zagonetno nasmejem…