Recenzija: Kanda Kodža i Nebojša - "Manifest" (Odličan hrčak/Exit, 2011.)

„Hoću bombone što umiruju bol“ – peva Oliver Nektarijević u „Kafana i rokenrol“, singlu koji je najavio novi album “KKN“ pre njegovog zvaničnog objavljivanja. Iz ličnog iskustva istinski verujem Oliveru da su pomenute „bombone“ odlično rešenje i veoma dobar inspirativni odabir. Za modernu poetiku i ono što se podvodi pod termin “lyrics“, vidimo i čujemo, sasvim sigurno
Piše: Milan B. Popović

„Kafane i rokenrol“ prezentuju gitarsko-ritmičku motoriku grupe u jednom živahnom, dinamičnom i poletnom svetlu i izdanju. Stiče se utisak da se grupa konačno trgla iz nekadašnjeg, trenutnog, studijskog “sna“, i na najbolji način vratila na scenu. Isto zapažanje važi i za liričku „obradu i opremu“ pomenute pesme, vanserijskog, modernog pesnika, pevača grupe, Olivera Nektarijevića. Njegova semantička košulja je skladno obgrilila postojeći „noseći i brzi“ gitarski zvuk, dozvoljavajući i prosečnom i predanom slušaocu da numeru neometno, iznova i uvek uzbudljivo sluša na adekvatnoj opciji „repeat“.

Drugi singl, “Pašću u svest“, jeste jedan gotovo furiozni gitarističko ritmički akt, koji tek u refrenu, sebi  i vama (nama, naravno) daje priliku za kratkotrajan predah. Naelektrisan solo se veoma skladno uklapa u kratki ali jasni muzički okvir, kaput koji vas greje i onda kada vam je najhladnije. „Pašću u svest“, kao da na jedan simbolični način govori da je svest zapravo gora od nesvesti ili podsvesti.

Album “Manifest” snimila je petorka koju čine Oliver Nektarijević (glas), Nenad Pejović i Janko Mostarlić (veoma skladna i uigrana kombinacija gitara), Bane Dragović (bas) i Vlada Rajović (bubanj), u novobeogradskom studiju Red Water, a u saradnji sa snimateljem i producentom, Andrejom Jovanovićem.

„Sunce nam je put, majka nam je noć“, pribegavajući tom kontrastnom činu, pripevavaju momci u nastavku albuma, u numeri koja -iako mirna poput bajke ili uspavanke- ledi krv u venama! Toliko potresno deluje da se inje ispod mosta i surov vetar kao svojevrsne pesničke slike pojavljuju pred očima. Nastavljajući, bar u naslovu, u dark fazonu, u „Deca tame“, „KKN“, ipak, uspevaju da i tada muzički ključ nanovo bude brz, jasan, turbulentan, pun veštih gitarskih iskri, koje ovaj trip i pustolovinu čine prijatnim i pozitivnim. Još brže i efektnije „KKN“ nastupaju u dokumentu „Kriza morala“, kojim ovaj sastav, dobar deo ovdašnje i balkansko regionalne scene trese iz gaća. „Solar“ se ispostavlja kao najtranscendentalniji momenat. „Stakloduvački svodovi“ ponajviše podsećaju na zlatne momente dosadašnjeg toka karijere. “Tajne letenja“ usporavaju sve, dozirano, na pravi način. Oliver u svom stilu peva „Tvoja krila me drže visoko“. Nije tajna da je -po skromnom mišljenju vašeg potpisnika- album „Prekidi stvarnosti“ najbolji album grupe „KKN“ ikada. Još veća istina je da album „Manifest“, ovakav kakav je danas u našim plejerima, beskompromisno kidiše na taj tron i status pretivši da ga trajno zauzme i osvoji.