Izvor: Blic
Umesto crvenog karanfila, povodom četrdesetodnevnog pomena, ispisujem ovaj tekst u dubokom ubeđenju da čovek nikad ne umire zbog manjka ljubavi, kapitulacije bubrega ili starosti. On umre što je bio čovek. I nepopravljivo zanesen idejom da ode mlad, ali što je moguće kasnije.
Miško je gospostveno prošao uskim prolazom između reputacije i časti. Reputacija je refuza koju ljudi pokupe o tebi. Čast je ono što ti ne dozvoljava da pobegneš od sebe.
Upoznao sam ga zahvaljujući masovnoj šorki u jednoj privatnoj diskoteci na Senjaku 1971. Tuča sa polupijanim hokejašima i gradskim protuvama zbog cura na koje smo verovali da polažemo pravo. U skučenom prostoru ljudski smo se izlemali, a potom iznureni zajedno otišli do šanka po piće i ka večnom prijateljstvu. Lepota prijateljstva nije uvek pružena ruka, ljubazni osmeh ni radost zajedništva. To je duhovna inspiracija koja dolazi u trenu kad se otkrije da još neko veruje u stvari koje radiš i spreman je da deli tvoju energiju, nade i strahove.
Mišel je iskra iz duše Beograda koja je sa sobom nosila zavidnu biografiju. Iz ugledne porodice, obrazovan i vaspitan, igrao hokej, završio fakultet i zaposlio se u SMIP-u. Pred njim je stajala diplomatska karijera i nebo. Dečko koji je obećavao, ubrzo je ukapirao celu stvar. Skinuo odelo, dao otkaz na poslu i odrekao se predviđene sigurnosti. Kupio ritam mašinu i upao u svet muzike.
Časopis ”Izgled” kao beogradski odgovor Vorholu, zatim neka afera jer kakav bi grad bio bez skandala, onda album Kozmetike, kao uzvišeni koncept nemuzičara, gde je Miško koautor pesme ”Utisaka puna glava”.
Trebalo je da se izblajhani Peđa Jovanović vrati iz velikog sveta, pa da u Mišku prepozna saradnika kakve su rane osamdesete tražile. Nastao je bend koji je zvučao naivno, ali strašno simpatično. Izašli iz SKC-a i po nagovoru Duce Marković postaju D’Boys. Srčano se uključuju u tadašnju scenu.
Kada su u ”Mlekoteci” od Borke Pavićević prvi put dobili novac za održanu svirku, postaju profesionalci. Krasila ih je urbanost i provokativna neodoljivost. Sećam se nekog žura u Zagrebu. Oliver Mandić i ja danima smo ludovali, a kada smo pozvani na tulum usred Ilice, umesto pića doveli smo D’Boys. Oni su bili više od poklona - šok. Miško je pre nastupa održao pozdravni govor kakav ni stari Krleža nikad nije čuo u tom gradu, a kratak nastup pretvorio se u događaj kome je jedino Kaligula nedostajao! Druženje sa Oliverom rezultiralo je hitom ”Jugoslovenka”.
Kad je vreme D’Boysa iscurelo, radio je sam, ponekad sa Bebi Dol. Tokom godina raspleta nije žudeo za angažmanom, držeći se na distanci. Ponekad bismo se čuli. Uživao je u svojoj isključenosti.
Umeo je da nazove sa pričom kako nešto piše. Ne tako davno slikali smo se na ruševinama Taša, sećajući se značaja tog stadiona za naše odrastanje. Pre dva leta postojala je ideja da se D’Boys okupe radi BELEF-a. Stvar uvek zabrlja vlast! Želeo je, ali nije mogao da prihvati letošnji poziv mog mlađeg sina za ulogu pijaniste u filmu Dinka Tucakovića ”Doktor Rej i đavoli”.
I onda kasnonoćni sms sa tri reči: Umro Miško Mihalovski. I velika duga tišina. To čovek stila, manira i čestitosti nije zaslužio. Zna li iko: Kada smrt umire?
Нема коментара:
Постави коментар