Uprkos 30 burnih godina rokenrola, od panka, preko novog romantizma, angažovanog roka, popa do eksperimentisanja sa elektronikom, od svirki po glazgovskim pabovima do stadiona širom sveta, 45 miliona prodatih ploča, dva braka sa dve slavne srcolomke (pevačicom Krisi Hajnd i glumicom Petsi Kensit), šesnaest albuma i bogatstva procenjenog na 60 miliona evra, Džim Ker, glas, lice i ključna energija grupe Simple Minds, ne odustaje. Pred beogradski koncert („Arena”, 11. novembar 2009.) ostavio je broj telefona u briselskom hotelu, broj sobe i termin za razgovor
Autor: Petar Popović
Za istinsku zvezdu to je neuobičajeno vreme: 8.45. U prestonicu Evrope tada dan tek stiže.
Zar nije malo rano zakazati intervju za 8.45?
- Petre, ovo je rokenrol. Moramo biti uvek budni i uvek spremni!
Šta radiš u Briselu?
- Poslednjih dana ovde uvežbavamo program za evropski deo „Grafitti Soul” turneje. Uslovi su veoma dobri.
Samo ste jednom bili u Beogradu, a sutradan si na svom blogu napisao kako je nastup Simple Mindsa u „Sava centru” najbolji koncert grupe u njenoj istoriji. Da li tako misliš i sada?
- Da budem iskren, u Edinburgu smo letos imali koncert koji me je raspametio. Dve nam stvari nisu išle u prilog: mi smo iz Glazgova i padala je kiša. Teoretski sve je bilo protiv nas. Međutim, publika je koncert na tom bajkovitom mestu načinila nezaboravnim. Priznajem da je Beograd bio veliko iznenađenje za mene i nisam slučajno napisao „verovatno najbolji koncert do sada”. Način kako smo dočekani, kako su ljudi znali i reagovali na naše pesme i ta ogromna energija koja nas je nosila kroz ceo koncert... Taj entuzijazam publike nas je ohrabrio i prelomio da još više radimo i snimamo.
Postoji li neko posebno iznenađenje za koncertni program u Beogradu?
- Upravo smo u završnoj fazi priprema. Uz one pesme koje svi od nas očekuju, koje publika želi, pripremamo i neke koje davno nismo svirali. Recimo sa albuma „Street Fighting Years” i „Sons and Fascination”. Uvežbali smo preko 30 pesama, a od atmosfere zavisi šta ćemo i gde svirati.
Evropski deo svetske turneje „Graffiti Soul” podrazumeva 14 zemalja. Koliko shvatam, svuda ste već svirali osim što sada debitujete u Banjaluci i Splitu.
- Čar turneja je i u otkrivanju novih teritorija i gradova. U vašoj regiji svuda smo nastupali. Sada prvi put idemo u Banjaluku i Split. Ranije nismo svirali u tom delu Bosne, a u Hrvatskoj smo već gostovali u Zagrebu i Rijeci.
Voliš morsku obalu?
- Volim.
Zbog hotela u Taormini na Siciliji. Stvarno tamo živiš?
- Oduvek volim more. Rođen sam u Glazgovu, velikom gradu na obali. Na Siciliji sam živeo dosta krajem prošle i početkom ove decenije, ali me je posao sa grupom ponovo vratio u Britaniju.
Posle trideset godina koncertnog iskustva, šta tražiš na bini? Slavu, energiju, nadu, radost ili uživaš u uspostavljanju sinergije između muzičara i obožavalaca?
- Sve što si rekao, ali i zbog same reputacije rokenrola. Moj svaki koncert je kao poslednji. Nikad ne mislim na sutra ili na sledeći koncert. Bina je mesto moje borbe i mog trenutka. Ja tu dajem sve što mogu, i to sto deset odsto. Ako manje daješ, odmah se vidi, to se ne može sakriti. Album „Graffiti Soul” je grupu posle 14 godina vratio u vrhove top lista.
Prve reakcije kritike nisu tako obećavale.
- Imali smo trideset pesama i mogli smo da napravimo dobar izbor. Snimali smo u Velsu, gde su inače osamdesetih nastale neke od naših najvažnijih ploča. Želeli smo ploču klasičnih Simple Minds vrednosti, ali pomerenu u ovo vreme. Znači punokrvnu kolekciju sastavljenu od pesama koje će ličiti na bend star trideset godina, a koji još nije rekao sve što ima. Mislim da smo u toj nameri uspeli. Kritika je požurila da se izjasni na osnovu slušanja singla „Rockets”. On nije tipičan za nas, a ni za ceo album.
Za kraj malo o fudbalu. Još navijaš za Seltik?
- Ja sam večni fan koji svom klubu želi sve najbolje.
Jednom sam stopirao slavnog Bobija Mardoka. Pre toga sam ga mrzeo jer je bio kapiten Seltika koji je Crvenu zvezdu izbacio iz Kupa šampiona...
- Bio sam na toj utakmici u Glazgovu! Brzi Džimi Džonson je postigao tri gola i zbog toga nije putovao u Beograd na revanš meč.
Ja sam bio na obe utakmice. I tugovao.
- Ne ljuti se, Seltik je tada imao strašan klub.
Hvala Džime,vidimo se u Beogradu.
- Hvala i tebi. Jedva čekam.
Idi dalje...
Novi album Zabranjenog pušenja dolazi 7. 11. na hrvatske kioske
